Председница Скупштине Србије Ана Брнабић казала је да су активисти у Новом Саду притворени зато што су планирали "терористичке акције, покретање грађанског рата и угрожавање живота" председника Србије Александра Вучића. Истакла је да је сигурна да ће у Србији судити судови и да они морају бити независни, што је, како је рекла, обезбеђено. Осврћући се на то што студенти у блокади и група грађана који блокирају суд у Новом Саду траже ослобађање активиста организације Став и Покрета слободних грађана, којима је продужен притвор за још 30 дана, она је нагласила да су људи чије се ослобађање тражи притворени зато што су планирали отворене терористичке акције.

– Не акције као политичке перформансе, већ терористичке акције, нескривено, и планирали су у ствари покретање грађанског рата у Србији и у једном тренутку и физичко угрожавање живота председника Србије Александра Вучића – тврди Брнабић.

Професорка социологије новосадске гимназије “Јован Јовановић Змај” Марија Васић је терористкиња која са групом саучесника хоће насилно да сруши уставни поредак Србије. Тако је проценило Тужилаштво, а Суд прихватио оптужницу. Ученици професорке Марије Васић су јој упутили отворено писмо у коме су јој изразили дивљење и дали јој оцену – пет.

Ту долазимо до васпитања – без храбрости и васпитања нема борбе против заборава, а заборав је оно што Ана Брнабић покушао да наметне грађанству. Сећамо се и сећаћемо се за живота. То што су тврдили да су изабрани на легитимним изборима не чини их бољим људима; штавише, донело им је на ароганцији и безобразлуку, као да им је тога фалило и раније. Политика је једно, морал је нешто друго, мада се узајамно не искључују. Ваћароши остају ваћароши и ту помоћи нема, па нека обећавају, прете, дуре се и изводе бесне глисте до миле воље. Ту се враћамо на грађанско васпитање: васпитање подразумева по дефиницији разликовање добра и зла, исправног и погрешног – али и храброст да се то каже.

Она је нема. Али, мисли да може све – нема тог разумног, пристојног и конструктивног аргумента који би она саслушала. Једини њен одговор је: ма, пљуните ми под прозор и онај црвени средњи прст. Е, сад. Да ли можете да после свега замислите Србију у којој Ана Брнабић седи у неком престоничком ресторану, испија пиће и кикоће се? Такво понашање собом неизбежно носи последице: што арогантније понашање, то теже последице – то је природни закон. Али, кад се све сведе на завршни биланс, њене претње и наде да буде још више ухапшених, плаћамо ми, грађани.

Тако је унутрашњи обрачун са нормалним и пристојним људима у Србији, који су неочекивано пружили достојан грађански отпор уништавајућем лудилу, постао важнији од повода. Мржња режима према грађанима Србије темељ је сваке мржње према било коме. Зна то председница Скупштине Србије.

Извор: direktno

Ознаке: Aна Брнабић, Нови Сад, хапшење