На страним војним школама користе се искуства српских битака из оба светска рата, али и 1999. године. Стране катедре за војну доктрину, стратегију и тактику пажњу посвећују Церској бици и пробоју Солунског фронта.

Колубарска битка, као једна од најсјајнијих победа српске војске у Првом светском рату, уписана је не само на страницама историје, већ и у војним уџбеницима. Стратегија коју је у борби са јачим и бројнијим непријатељем на падинама Сувобора и Маљена применио Живојин Мишић постала је модел из кога много шта може и данас да се примени у војничком занату.

Бриљантно руковођење колубарском операцијом сврстало је ову ратну епизоду из 1914. године у круг историјских битака које се детаљно изучавају на нашој Војној академији, али које нису непознате ни престижним војним школама у свету, као што су француски Сан Сир, руска Фрунзе или амерички Вест Поинт. Начином распоређивања трупа, тактичким искорацима и прецизним доношењем одлука, Мишић је одржао лекције не само Аустроугарској војсци, већ и генерацијама будућих официра.

Иако је историја света запамтила на хиљаде ратова и небројено примера бриљантног командовања и победа, у збирку битака значајних за војну науку уписано је и неколико српских. Стране катедре за војну доктрину, стратегију и тактику пажњу посвећују Церској бици и пробоју Солунског фронта. Војним школама у свету интересантан је слом војске Краљевине Југославије, али и начин ратовања партизанских јединица током НОБ-а.

Одговор на питање шта је то што је страним војним школама интересантно из ратне прошлости Србије потражили смо, где друго, него на Катедри за друштвене науке Војне академије. Наш саговорник потпуковник Слободан Ђукић, који предаје војну историју, каже да су бурни догађаји на овим просторима дали велики допринос ратничкој теорији и науци из које странци и те како имају шта да науче.

– То се посебно односи на Колубарску битку, која је по много чему посебна – објашњава Ђукић. – Победа у овој бици је освојена маневром уназад, што се у ратовању ретко догађа. Реч је о сукобу у ком је српска страна преузела дефанзивну улогу. После повлачења до Колубаре и околних планина, уследио је контраудар који је непријатеља потпуно паралисао и омогућио бриљантну победу.

Потпуковник Ђукић каже да о значају ове операције довољно говори чињеница да је српска војска заробила чак 42.000 аустроугарских војника, као и огромну количину ратне технике, муниције, опреме…

За разлику од Церске, победу на Колубари пратио је и велики публицитет. Она је дошла у тренутку када је и на источном и на западном фронту дошло до пат позиције, па је ињекција победничке енергије савезницима више него добро дошла. Церска битка, уз то, јесте била тактички успех, али стратегијски није имала већи значај. Није била одлучујућа ни у ком погледу и рат је и после ње настављен са сличних позиција.

Пробој Солунског фронта у страним уџбеницима наводи се као пример борбе у којој јак мотив може да буде пресудан елемент битке. На крилима жеље да се што пре врате у отаџбину, српски војнци повели су јуриш савезничке војске. Истини за вољу, они нису били главна снага на овом фронту (главнину су чинили Французи, а више је било и грчких војника), а Бугари су били готово напуштени од Немачке и Аустроугарске.

Српски официри су се после повлачења преко Албаније, упознали са начином ратовања на западном фронту и доктрином „артиљерија осваја, пешадија заузима“. Командант савезничких снага генерал Д’Епере препознао је мотив Срба и дао им кључну улогу у јуришу на Кајмакчалан.

– На страним војним школама не изучавају се само победе, већ о порази. У том смислу војној науци драгоцена су искуства из Априлског рата, када је Војска Краљевине Југославије која је бројала 1,5 милиона војника побеђена за само 12 дана, и уз свега 900 погинулих Немаца. Примера ради, Пољска је пружила много жешћи отпор у коме је настрадало чак 10.000 Хитлерових војника – наводи Ђукић.

Многи елементи из Априлског рата и данас су актуелни, што је могло да се види током недавних сукоба у Либији или Сирији. Ове ратове повезује тзв. проширена стратегија. Она подразумева вишегодишњу освајачку кампању, која подразумева низ средстава – економске и политичке притиске, обећања, уцене, уношење раздора међу елите… Војна сила долази на самом крају, када је противник изнутра потпуно разорен и ослабљен.

Бомбардовање СР Југославије 1999. године ризница је војничког искуства, која темељно и студиозно изучавају све озбиљне војске света. Овај сукоб који теорија одређује као први велики рат „трећег таласа“, показао је како ће изгледати будући ратови.

– Реч је о изразито асиметричном сукобу где је ратиште било на целој државној територији, што је била потпуно нова појава – указује наш саговорник. – Таква врста рата захтева употрену технике и технологије, а људство је у другом плану. Странцима је сигурно поучна и добра процена југословенског војног врха да не мобилише све расположиве снаге, већ само мањи део.

Допринос нашег сукоба са НАТО војној теорији је и у чињеници да је одбрана Југославије показала да је сам улазак у рат својеврсни успех, јер је претња силом врло често већи проблем од саме силе. Уочено је и да циљ професионалних војски новог времена није у убијању, већ у онеспособљавању виталних система непријатеља. Такође, странцима је драгоцен и наук виђен 1999. године који се тиче употребе система који су до тада сматрани застарелим и бескорисним. Обарање тадашњег чуда технике „невидљивог“ авиона Ф-117 ракетним системом „нева“, показало је да је ова врста наоружања корисна и у условима савременог ратовања.

ГЕРИЛА САМО УЗ ПОДРШКУ НАРОДА

Југословенска верзија партизанског начина ратовања, који је виђен током Народноослободилачке борбе, потврдила је да герилски покрети отпора могу бити успешни само уколико се виде на пријатељском терену и уз наклоност локалног становништва. Ова особина заслужна је што је и Други светски рат у Југославији добио своје место у страним војним уџбеницима.

– Кључна стратегијска одлука донета је крајем 1941. године када је решено да се партизанске снаге из Србије изместе у источну Босну – објашњава Ђукић.

– Тито је имао добру процену када је креирао паролу да пут ка Црвеној армији на истоку води – преко Запада. О томе најбоље говори чињеница да је до Бихаћа дошао са свега 600 бораца, а да је тамо врло формирао дивизије.

(Вечерње новости)

Ознаке: Вест поинт, Војвода Живојин Мишић, Војна академија, војна стратегија, Први светски рат.