Прочитај ми чланак
(Мирослав Лазански)
Минск-2 биће само реприза Минска-1. Наиме, коминике најновијих мировних споразума у Минску нису потписали водећи државници, потписале су их личности из Контакт групе. Владимир Путин није ништа потписао, као ни Ангела Меркел, ни Франсоа Оланд, ни Петро Порошенко. Због тога ће и бити врло проблематично натерати обе стране у сукобу да повуку своју артиљерију на линију раздвајања. Са своје стране, Москва никада службено није оспоравала припадност Донбаса Украјини, али Русија је и неслужбено говорила о Доњецкој народној републици и Луганској народној републици…
„Русија је само гарант решења украјинске кризе, али није страна која извршава комплекс мера у том правцу… Ми то просто не можемо физички да урадимо, јер Русија није учесница конфликта“, изјавио је дан после Минска-2 шеф прес службе Кремља Дмитриј Песков.
Истог дана председник Украјине Петро Порошенко изјавио је да није сигуран у извршење Минског споразума.
У међувремену, док свет чека на почетак примирја и обуставу ватре у Донбасу, док сви очекујемо хоће ли 15. фебруар донети и дефинитивни мир на простору Донбаса, сукобљене стране користе два преостала дана за интензивне борбе. Наиме, службени Кијев тврди да његове трупе код Дебаљцева нису опкољене, представници проруских снага тврде да јесу. Из „котла“ Дебаљцево украјинске јединице (од 6.000 до 8.000 припадника) покушавају пробој према месту Логвиново, док са спољне стране „џепа“, из правца Светлодарска у циљу деблокаде снага у „џепу“ јуришају друге украјинске оклопно-механизоване јединице. Примарни је циљ украјинских снага овладавање стратешким путем Дебаљцево-Артјомовск, где је 10. фебруара, по речима представника Донбаса, и затворен „котао“. Осим што и даље користе вишецевне ракетне бацаче „град“, „ураган“, „смерч“, као и тактичке балистичке ракете „точка“ за гађање насеља, за ударе на цивилне објекте, украјинске снаге сада користе и самоходну артиљерију од 203 мм, систем „пион“, ради рушења пута Горловка-Угљегорск. Практично су и једни и други на подручјуДебаљцева сада, уочи најављеног примирја, бацили у борбу скоро све што имају од артиљерије и оклопних снага, при чему са проруске стране не би било изненађујуће ако се догоди и неки спектакуларан маневар.
Дакле, шта је био Минск-2? У политичком контексту још је рано то процењивати, треба правити разлику између „победе“ и „успеха“, јер ова два појма не морају обавезно да се односе на исту ствар. Не само зато што победа може да буде Пирова, већ зато што она, чак и када за њу није плаћена висока цена, не мора у потпуности да служи интересима победника.
Излет Ангеле Меркел и Франсоа Оланда у Минск покушај је не само заустављања рата већ и самопотврђивања Немачке и Француске у односу на САД, што је можда мали знак да политички хегемон Запада више не постоји. Европа има своје политичке и економске интересе и њу криза у Украјини погађа много више него САД. Немачка и Француска су потпуно свесне да ако САД испоруче тешко и софистицирано оружје Украјини – а у америчком Конгресу велики је притисак да то администрација Барака Обаме и уради – Русија ће то сматрати интернационализацијом сукоба, што не би оставило Москви много простора да остане војно пасивна.
У Украјини је прошле године дошло до противуставног преврата техником „постмодерног државног удара“. Изведена је, по америчком признању, америчка операција промене режима. Последица те чињенице јесте веома озбиљан геополитички сукоб САД и Русије. На територији Украјине Запад покушава да реши руско питање једном заувек, да би се руски медвед сатерао у северну пећину. Украјину је у важно геостратешко питање претворила не Москва, већ Вашингтон, који одбија да прекине са хладноратовском политиком опкољавања Русије и тежњом да за себе придобије све бивше совјетске републике. Америка жели да у предворју Русије на власти буду амерички вазали, што је чин империјалне ароганције. У данашњем свету нема оправдања за примену једног аршина за цео свет, а другог за САД. То руши амерички кредибилитет и фатална је мана земље која се сматра најмоћнијом на свету.
Уколико Минск-2 на успе, а врло сам скептичан око тога, Украјина, чак и уз америчко наоружање и НАТО материјалну помоћ не може војно да победи Русију. Москва може да чека нови државни преврат у Кијеву, али и руски тенкови могу за 48 сати да буду у украјинској престоници, јер Запад не може да добије рат против Русије. Није то само моја процена, коју сам на овим страницама изнео и прошле године после Минска-1, то је пре три дана изјавио и немачки генерал Хералд Кујат, бивши шеф војног комитета НАТО-а. А Немцима, барем када је у питању рат на Истоку, треба веровати…
(Политика)
