Прочитај ми чланакАлександар Мишић Аца, син славног војводе Живојина Мишића, био је српски официр у војсци Kраљевине Србије. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, након чега је, све до 1922. године био члан војске Kраљевине Срба Хрвата и Словенаца.
Након напуштања војске и пензионисања, официр Мишић преузима службу в.д. управника Врањске Бање и на том месту остаје све до позива Драгољуба Драже Михаиловића да се прикљући четничким одредима Југословенске војске.
Мало након почетка Другог светског рата у Србији, као пензионисани официр Александар Мишић у својој кући у селу Стугарник 11. маја 1941. године дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора и стварању герилске војске на целом простору Kраљевине Југославије.
У ноћи између 10. и 11. маја 1941. године са једним делом Горског одреда у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик дошли су генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Миодраг Палошевић и наредник Перовић. Пуковник Михаиловић се састао са војводиним сином, мајором Алексанром Мишићом, ради договора са својим старим пријатељем. Дража је, с врата, рекао:
„Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.”
За време Другог светског рата био је командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз пуковника Драгољуба Михаиловића током устанка 1941. године. Заробљен је од стране Немаца 6. децембра 1941. године током окупаторске офанзиве Равну Гору која је носила шифровано име Операција Михаиловић.
После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за Операцију Михаиловић, напад на његове снаге на Равној гори. Михаиловић се склонио код Мишића у Струганику. Ту су опкољени, али је Михаиловић једва успео побећи. Немци су заробили Мишића и Фрегла и касније их стрељали.
О херојској смрти официра Мишића мало се зна. Био је човек који се бори до последњег атома снаге, па је на самом крају урадио ствар због које су му се и Немци поклонили.
У аутобиографском роману Моме Капора “Леп дан за умирање” насталом током бомбардовања Србије 1999. године наш писац пише о невероватном подвигу и херојској смрти двојице јунака, Александра Мишића и Словенца мајора Фрегла.
Причу, која је нашем писцу дала снаге да издржи тешке дане рата у Србији, преносимо у целости:
“Када су Немци 1941. године у селу Стругарнику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и његовог колегу, Словенца Флегла, одвали су их у Ваљево да их стрељају.
Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе живојина Мишића, да му поштеде живот, будући да му је мајка била чистокрвна Немица и звала се Лујза.
“Пола ваше крви је немачко…”- казао му је тада немачки официр.
“Та половина је истекла на Колубари!”- одговорио је син војводе Мишића.
Као официри, осуђеници су имали права на последње жеље.
Александар Мишић затражио је да му одвежу руке и дозволе да одреши пертлу на левој цокули, што му је и омогућено.
Мајор Флегл, затражио је од команданта дозволу да сам командује стрељачким водом на свом погубљењу, и немачки официр, задивљен његовом храброшћу, то му и одобри.
“Нишани”- командовао је храбри мајор, а када су Немци подигли пушке на двојицу официра пред зидом, Александар Мишић хитро свуче цокулу са ноге и завитла је на њих.
Желео је да умре у борби и то је било највише што је могао да учини пре но што је мајор Флегл командовао: “Феуер!”, после чега су обојица пала један преко другог.
Мислим на мајора Мишића и ове ноћи док потмуло режи небо препуно непријатељских авиона.
Као и остали моји суграђани, осуђен сам на смрт.
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ О МОЛИТВИ: Не молите се напамет! https://t.co/GMkuZgKDeK
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 18, 2018
Излазим на авлију и зурим у мрачно небо одакле ће за који час долетети бомба.
Не носим никакве ципеле на шнирањем па лако скидам леву мокасину и завитлам је унебо гађајући авионе што се обрушавају на мој град.
Мокасина пада на комшијску шупу и остаје на њеном крову. Шта ћу сад без једне мокасине?”
Указом Југословенске владе у егзилу, од 14. јануара 1942. године, Александар Мишић постхумно је одликован орденом Карађорђеве звезде ИВ степена са мачевима, заједно са генералштабним мајором Иваном Флеглом.
