Прочитај ми чланакНико није обзнанио да се враћамо коренима српске државе, већ смо државу „добили” онако како су непријатељи Србије хтели
Питали ме ових дана неки млади људи, поводом 29. новембарског дана, када се из Јајца из године у годину излеже комунистичка Југославија, како је то могао неки Јосип Броз да влада Србима и Србијом? Дугачка је то прича, помислих, али су ми две речи пале на памет: страховлада и пропаганда. И једна парола која сведочи о те две речи када њега више није било. И после Тита – Тито.
Ова парола је требало да учини једно стање трајним. Код нас дакле, и данас, комунизам није пао, уколико титоизам и даље представља политички узор. Инсталације режима које је поставила Црвена армија у источној Европи пале су заједно са падом Берлинског зида, али не и у Београду, односно Титовој Југославији. Није пао, иако је и њега и њу „ослобађала” Црвена армија.
Како то? Одговор је једноставан. Тај режим је пре Црвене армије, а и после њеног одласка, подржао Запад, са Енглеском на челу. У том вишеслојном политичком и стратешком аранжману жртва је била Србија. Чак и тада, као и сада уосталом, Србија је парадоксално оптуживана да је Југославија великосрпска творевина.
То је узроковало и политички патолошку ситуацију у којој и данашња Србија више функционише као остатак Југославије, него као држава која има сопствену историју настанка. Увођење вишестраначког уређења као да је само искомпликовало живот људи. Истовремено се одвија и рушење државе у којој ти људи живе.
Није дошло до повратка оних вредности које су биле осуђене на уништење у комунизму, а пришло се једном уређењу које није чак ни неолиберализам, већ развратнички и пљачкашки либерализам. Стога не чуди да се у мутном најбоље сналазе превејана „деца комунизма” и из њих проистекло семе других и другачијих Србија од оне окупиране, убијане и силоване Србије.
Оне, која је имала сопствени, а не идеолошки идентитет. Оне Србије каква је грађена на њеним светосавским духовним и културним вредностима.
Нико није обзнанио да се враћамо коренима српске државе, већ смо државу „добили” онако како су непријатељи Србије хтели.
Од комуниста у Јајцу, који су нам с петокраком урезивали и границе, до неолибералних моћника са Запада, који су бомбардовали све што је српско и тада и сада, и увек са поруком коју су делили са комунистима: „Што мања Србија, то боље – ако може да је нема”. Они су, пре свега, циљали Србију.
Тако добисмо државу „захваљујући” свима који су напустили Југославију.
И заиста, ово што зовемо Србија само споља на њу личи. Суштински је она остатак. Остатак Југославије и комунизма. Власт и даље имају они којих више нема – титоисти. Они имају моћ утицаја на друштвена кретања иако нема више комуниста, али зато има „прогресивних снага”, као и медија који то потврђују. И то, да је „бравар” био сјајан лик. И требало му је доносити штафете. И штрумпфете.
Ваљда смо заслужили ту судбину да „имамо њега за маршала”.
Путокази и усмерења за друштво долазе од напредних снага. Јавно мњење обликовано је истим оним квалификацијама као и у време „једноумља”, односно једнопартијске диктатуре оних који у друштву најбоље знају куда и како.
Тако је могуће да власт у Србији размишља како да се „разграничи” од Косова, баш као и Тито, и његови следбеници у Србији. То је уједно и разлог зашто се медији држе под контролом. Многи су и раније, као и данас, атаковали на српски интегритет, али никада до сада то није био неко из врха власти. Да би се то „продало” Србима, односно како пристати на продају вере за вечеру, а да то буде легитимно, обавезно је да се Срби убеде како је неопходно зауставити „велику Албанију” на обронцима Копаоника како не би дошли до Ниша или Краљева, рецимо. Треба их подсетити да он, власт, ради на опстанку Срба јужно од Ибра, јер уколико не дође до „компромиса” они ће бити угрожени. У ствари, не зна се ко је талац, они или ми, али важно је изаћи из талачке ситуације.
Сејање страха од нових санкција или бар одсуства инвестиција, иде уз корак са бригом за припаднике снага безбедности, пензионера и свих оних који ће умети да рачунају. Јер, овде је у питању земаљска, а не некаква небеска Србија. Нека Српска православна црква понавља приче о Косову као светињи до миле воље. „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорци”, говорио је Доситеј у свом времену, а те речи понављају без основа данашњи руководиоци.
Штапа и шаргарепе, а онда и хлеба и игара. И, све по реду, баш како је Тито владао Србима.
Професор Београдског универзитета
МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: НАТО је преварио Русију, превариће и Србију! https://t.co/PghjGAMByU
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 16, 2018
