Прочитај ми чланак
( Стево Лапчевић)
Балкан и његови народи, вратимо се по ко зна који пут почившем Ратку Парежанину, оснивачу Балканског института који ове године пуни 80 година, слабо се познају. Ова чињеница, скопчана са оним што је својевремено Јован Цвијић дефинисао као „субимперијализам малих народа“ током дуге историје Балкана (а посебно током његове модерне историје) било је главно оруђе оних сила које су уместо ка јединству, Балкан водиле ка раздору и уништењу.
На том путу, немерљиву подршку великим силама, односно њиховим ванбалканским експонентима, пружали су на жалост и сами Балканци: како они који су се Балкана стидели и који су се својски трудили (а и данас то чине) да кроз служење измишљеној „Средњој Европи“ (која као геополитичка константа мимо Аустроугарске никада није потврђена) побегну од споственог корена, тако и они којима је Балкан био само успутна станица ка великом Калифату који би коначно означио победу „дар ал Ислама“ и чији би крај (ако је то икако могуће) био негде на самом северу Исланда.
Међутим, да ствар буде још трагичнија, услед сопственог незнања, самоодрицања или неког трећег, простијег циља који обично почиње и завршава са новчаником, велику помоћ непријатељима Балкана (нарочито последњих година) пружају и поједини несумњиво балкански народи, односно од њих насилно одвојени делови, вештачки претопљени у нове скупине које се управо својом борбом против Балкана и народа чији су саставни део били током читаве своје историје у наше дане потврђују као нација, као „заједница одлуке“.
Под таквим „нацијама“ чија је „одлука“ нужно негаторска и које на окупу држи управо негација самог себе, подразумевамо како „Бошњаке“, „Македонце“, и „Црногорце“, тако и „Хрвате“ који се од претходно побројаних разликују само по томе што су до своје „одлуке“ дошли током 19. века, односно бугарске мухамеданце „Помаке“ и наравно румунске „Молдавце“ чији се екстремни елементи током последњих година све више настоје потврдити као „нација“ одричући, по добром старом обичају, сопствени румунски идентитет на који их упућују како тробојка под којом још увек стоје, тако и језик којим говоре и писмо којим пишу, а који су стандардизовани не у Молдавији, него у старој Влашкој у време румунског препорода током друге половине 19. века.
Да Румуни заиста имају своје „Црногорце“ и своје „Дукљане“ који се баш као и ови наши православним именом зову, најбољи је доказ скорашња прослава годишњице битке код Васлуиа у којој је 1475. молдавски војвода Стефан Велики и Свети са својих 40.000 бораца успео да порази три пута јачу турску армију.
Наиме, обележавање овог за Балкан и свет не малог догађаја организовао је протекле недеље на централном градском тргу у Кишињеву (у којем Румуни чине већину од готово 80 посто становништва) „Национал демократски покрет Молдавије“ који се неколико последњих година својски труди да под румунском државном тробојком, а румунским језиком и писмом, одричући сопствену припадност румунској заједници, дође до сопствене „одлуке“ односно до сопствене негације.
Да се ни ови самоодричући Румуни суштински не разликују од осталих вештачки створених балканских „нација“, потврђују не само погрдни повици који су се против Румуна и румунске државе и идеје могли чути, него и чињеница да су за спровођење своје политике савезнике нашли ни мање ни више него у вековним румунским и балканским непријатељима Мађарима, односно у покретима „64 Жупаније“, „Јобику“, те разним већим или мањим сепаратистичким пократима „мађарске Карпатије“ са којима заједнички настоје да румунску државу поделе и сведу је на њене „историјске границе“, односно Влашку.
Како пак „ивер на пада далеко од кладе“, то не треба да чуди ни податак да су ови „Молдавци“ који толико вичу против сопствене матице, поред Мађара добре савезнике нашли и у појединим хрватским удружењима и организацијама (посебно онима које се воле „правашким“ именом крстити), те са на жалост свог помачког (па у извесној мери и македонског) проблема (и његове сличности са молдавским) још увек несвесним бугарским „националистима“, са којима заједно настоје спроводити своје „историјско право“ које се, како смо већ рекли, не огледа у самом праву на постојање, него у самодефинисању кроз негацију сопственог корена.
За сада, још увек нема изгледа да би се НДП Молдавије могао повезати са себи (услед тога што се макар формално нису одрекли православља иако ни сами не знају под чијом су јуриздикцијом), најсличнијим „Црногорцима“, али је сасвим јасно да и блиска и братска Румунија своје „Ђетиће“ за трку има.
Управо отуда, свесни проблема кроз које као нација пролазимо готово већ читав век и овај пут морамо стати на страну братске нам Румуније и подржати румунски народ на путу ка сопственој обнови и коначном уједињењу са својим историјским покрајинама. На такав корак не обавезују нас само добросуседски односи, чињеница да Румунија није признала „Косово“, него и наша српска истина, као и идеја јединственог православног Балкана, јер сасвим је јасно да је и Молдавија још један у низу фронтова одбране идеје наше, балканске геополитике која православнима данас, када нас желе вратити на време Сан Стефана и Берлинског конгреса треба више него икад.
Управо отуда, борба против румунских отпадника представља уједно и борбу против отпадника српских, грчких, па и бугарских. Надамо се да ће доћи време у којем ће православни Балканци препознати њену вредност и схватити да ће Балкан бити њихов тек када се Балканци свом Балкану врате.
Живела Велика Румунија!
( Нови српски социјализам)
