Прочитај ми чланак
Болне смо дане имали сви ових дана. Једно је људско биће (у медијима названо МОНСТРУМ) убило друго. Облак туге се спустио на наша срца и пробудио је најразличитије емоције. Најчешће се ових дана прича о правди за Тијану и о враћању смртне казне.
Када се деси овакво зверство оно никада не оставља за собом траг доброте или узвишености. Огроман набој негативности се проширио и почео да буди у нама оно чега се гнушамо. Са пуним правом осуђујемо злочин у коме је један човек нашао неке своје разлоге да другом човеку одузме живот. Кажу у новинама да се не каје. Ако је то истина то само значи да је у себи миран јер сматра да је учинио исправно дело. Он то тако види. Ми не!
Када размишљамо о убиству увек вагамо да ли неко има право да га изврши или не. Водимо се неким својим начелима. Неком је, као у случају убице мале Тијане, сасвим довољно да је задовољио свој осећај за правду. Он је сматрао да она треба да умре и нема грижу савести због тога што је учинио. За већину других људи, који тако здушно осуђују ово убиствно, убити другог човека је ипак опција. Синоћ сам пратио анкету у којој се 88% учесника анкете изјаснило да је за увођење смртне казне.
Дакле, може убиство, али да се покрије законима и тако постане легално? То ће да нам умири савест јер закон се мора поштовати. Мора ли? На који тачно закон мислимо када кажемо да се мора поштовати? Да ли можда на Божји, онај који каже: „Не убиј!“? Интересантно је да иза тога „Не убиј!“ нигде не пише: „…осим ако…“. За Бога нема оправданог разлога за убиство!
Добро, узмимо да сам претерао и да не разумем добро све то око Божјих закона. Ипак сам ја само човек па ћу се вратити оним обичнијим, људским законима. Они су, или би требало бар да буду мера наше праведности. Значи, одлучимо да уведемо смртну казну, наведемо разлоге за тако нешто и почнемо да је примењујемо!
То је онда у реду?
Не знам, збуњен сам. Зашто онда закони свугде на свету нису исти? Вероватно зато јер људи различито размишљају, имају другачије обичаје и навике. Постоје многе земље у којима жене каменују због прељубе. Дакле, такав је закон, такво убиство је сасвим у реду! Знамо да није.
Како?
Тако што смо духовно узнапредовали и одмакли од стадијума у коме су закони налагали да се убије човек који је украо коња или спали на ломачи жена оптужена за вештичарење! Схватили смо да убиствно није примерена казна за таква (не)дела! Ми јесмо, али неки, негде још нису. И даље каменују жене! Тако је по закону!
Како нам се буди свест све више нам је јасно да је све мање разлога због којих бисмо активирали смртну казну. Следећи просту логику јасно је да једног дана смртна казна неће бити опција. Убица је убица, без обзира на мотиве које има и начине које смисли да би умирио савест. У чему се разликује наша духовност ако бисмо се тако лако вратили на закон који каже: „Око за око, зуб за зуб!“.
Колико год да у мени тиња бес који је помешан са тугом због овога што се десило ипак не мислим да имамо право, чиме год то правдали, да некога убијемо а не сматрамо се убицама. У чему је онда разлика? Нема је. Он је имао себи знане разлоге, а ми своје. Законске или не, небитно је. Живот је изнад закона.
Слажем се да у нашем правосудном систему недостаје једна казна, доживотна робија. Оним људима за које стручни људи, у више наврата утврде да их затворска казна неће учинити безбедним за околину, не треба дозволити да икада изађу из затвора. То је по мени права мера за убицу мале Тијане.
И да се вратим на наслов овог мог осврта на немиле догађаје ових дана. Мала Тијана је прошла голготу и сигуран сам да би она, са места на коме се сада налази, када би постојала могућност да нам се обрати, имала шта да каже о правди. Неправда је учињена када се њена крв пролила. Она зна како то боли. Тијана жели само једно, да се никада више ничија крв не пролије, да никада више, ни један човек, из било ког разлога не добије идеју да има право да одлучује о нечијем животу! Док год неко, макар то била и држава, сматра да је убиство одговор на нечије (не)дело, увек ће се наћи људи који ће себи давати исто то право.
Једина правда коју Тијана жели је да престанемо да се убијамо!
Фејсбук коментар на текст
Бојана Панаотовића – ПРАВДА ЗА ТИЈАНУ ЈУРИЋ: Треба ли у Србији вратити смртну казну?
