Прочитај ми чланакРатко Младић осуђен је првостепеном пресудом на доживотну казну затвора, што је за саговорника емисије „Од четвртка до четвртка“ адвоката Боривоја Боровића била очекивана одлука суда.
Боровић каже да су је у Тужилаштву чекали са великим нестрпљењем, бојали су се да Младић не умре као Милошевић који им се измакао и учинио услугу српском народу, јер нису добили пресуду за геноцид.
— Генерал Радислав Крстић добио је доживотну казну, али то није било довољно, то није задовољавало апетите Хашког тужилаштва. Био сам присутан када је Милошевић умро, гледао сам на степеништу како заменици тужиоца седе очајно и буквално од беса бацају предмете јер им је циљ био само та пресуда. Мислим да сем тог геноцида у Сребреници за друге тачке оптужнице није уопште било доказа. То је био рат, а тужилаштво није пружило доказе да ли је генерал упозоравао војнике на правила Женевске конвенције. Не само у том предмету, већ и другим, наша држава, наша Војна државна безбедност слале су доказе Хагу и кад им нису тражили. Био сам сведок.
Зашто се то радило?
— Многи генерали били су уплашени за своју судбину, јер не постоје јасна правила око утврђивања кривичне одговорности. Правилник о поступку и доказима, који представља неку збрку између англосаксонског и континенталног права није јасно уредио ни де јуре, ни дефакто одговорност, посебно принцип командне одговорности. Био сам сведок да су многи генерали нечасно били заштићени сведоци, чија имена ми не знамо. Надам се да ће се једног дана отворити досијеи и да ћемо сазнати да су били сведоци тужилаштва и да су теретили људе којима су били надређени само да би заштитили себе. На пример, у предмету „Вуковарска тројка“, генерал Боривоје Тешић био је командант јуришних одреда, који су дејствовали у реону Овчаре.
У оквиру његовог јуришног одреда биле су три чете, међу њима једна Радићева чета, кога сам бранио. Он је био сведок тужилаштва, а Радић је одговарао. Међутим, ипак смо искористили нека војна правила бивше СФРЈ, тако да је тај генерал на крају преминуо кад је сазнао да ће терет пребацити на њега. Војна служба, али и друге, утркивале су се да тужилаштву доставе доказе да би показале лојалност Трибуналу, а често их је на то терала актуелна политичка власт. Хаг ангажује раније адвокате и то од стране тих безбедности структура, војних структура. Тамо су могли да бране само адвокати коју су имали сарадњу са војним и безбедносним структурама.
Кажете да су се плашили да ће Младић доживети Милошевићеву судбину. Ко ће бити надлежан за њега, са обзиром на то да Трибунал престаје да ради 31. децембра?
— Слободан Милошевић тражио је да се лечи у Русији. Преминуо је те ноћи када је сазнао да му је одбијена жалба и у другом степену. Поред лошег здравственог стања, лоших услова, то је допринело да изгуби живот — никоме није било стало. Гледао сам Младића у моменту хапшења и сада у судници и чини ми се да сада боље изгледа. Мало сам пристрасан, националиста сам и против мене је Државна безбедност возила досијее десет година, од јануара 1990. до септембра 2000. Био сам дефинисан као унутрашњи непријатељ и познати српски екстремиста и имам право да на овакав начин причам. Као припадника српског народа срамота ме је злочина у Сребреници, нећу да се упуштам у било чију кривичну одговорност. Били смо поносан народ, доживели Јесеновац и разне „голготе“, сад смо доживели да цела Европа због Младића, уколико се правоснажно утврди да је крив, носи то тешко бреме. На фронту кажу да је био добар војник али се срамно се понашао као генерал.
Шта је требало да уради?
— Требало је да се убије или да се преда раније, као прави генерал. Сурово звучи, али са становишта служби ДБ које су ликвидирале политичке противнике, било би корисније да су га склонили, него да поново доживимо пресуду за геноцид, поред генерала Крстића. Доживотна казна је смртна пресуда за генерала Младића. Овако се крио по неким војвођанским селима, ухапсили су га док је био иза врата са пиштољчићем у руци, што није осликало слику хероја који је бранио српски народ. Требало је да буде спреман и на читање пресуде, ако се већ усудио да седи у судници, требало је да остане до краја. Иако сам као адвокат имао ослобађајућу пресуду, сматрам да тај суд нема кредибилитет.
И Младић је тражио да му се одобри лечење у Русији. Зашто ни њега Трибунал није пустио?
— То је просто било осуђено на пропаст. У Хагу и Амстердаму постоје болнице у које су водили све наше окривљене. Шешељ је добио пејсмејкер и сам се хвали да вреди 30 или 70 хиљада евра. Многи адвокати у Хагу су имали неке проблеме и лечили су се у тим болницама, генерал Мркшић се лечио, вођен је и мој Радић, Шљиванчанин, сви су добили апсолутно добар третман.
Не мислите да су истините приче које кажу да само Срби страдају у Хашком трибуналу, да не излазе живи одатле?
— Верујем у много тога. Ако немају дневно светло и ако им дозирано дају нека средства за смирење, они копне врло брзо, није случајно што је неколико Срба извршило самоубиство. Сви тамо имају исте услове живота, играју кошарку и шах, али Срби имају притисак да ће сигурно бити осуђени. Био сам сведок када се Лимај хвалио да је купио пресуду за не знам колико милиона евра. Неправедно је што наша држава није искористила као доказ документ у форми извештаја ХОС-а, који сам презентовао, где је генерал Маркица Ребић написао Туђману у званичној безбедносној депеши: „Господине председниче, ми смо данас упали у Хашко тужилаштво, покрали документацију из Тужилаштва преко интернета, спремили доказе против ’Вуковарске тројке‘, као и доказе којима ћемо бранити наше генерале Блашкића, Крнојелца, Готовину итд“. Судија је на јавној седници питао тужиоца да ли да се противи, а он је био толико шокиран да ништа није одговорио и судија је то извео као доказ. Послао сам то Србији и нико никад то није објавио.
Због чега?
— Постојао је стално неки страх у политичкој, војној и полицијској власти, да не таласају да не би неко дошао и до њих. Много високих официра али и политичара било је заштићено. Постоји један феномен, а то је да се наша држава ни у једном предмету није понашала као „амикус кури“ (пријатељ суда) било ког окривљеног, то су избегавали. Утркивали се да буду „амикус кури“ суда. Када су на статусној конференцији по правилу 11-бис размишљали да ли да се о једном предмету суди у Хагу, у Хрватској или у Србији и пошто су они хтели да то буде у Загребу, желели су да направе велику драму.
Ми смо успели да убедимо суд да не би било фер суђење и да би сведоци били убијани. Требало је само да се појави „амикус кури“ испред Србије. Министар правде је допутовао у Амстердам, а кад је схватио да мора да се истури, побегао је у Брисел. Дошао је частан човек, случајно муслиман, Расим Љајић. Припремали смо га две ноћи у хотелу „Бел ер“, био је сав мокар од зноја колико смо га притискали и на крају је био феноменалан. Наше власти су морале да буду на терену, морале су као Хрвати да изнајме посебан простор, да доводе тимове неуропсихијатара, психолога, војне стручњаке.
Данас испаштамо због свега тога…
— Испаштамо. Нисам ни код Младића видео да је било неко посебно војно вештачење. Ако није хтео Хаг да их плати, морала је да их плати нека држава или удружење ветерана. Све то било аматерски. Ми смо пре Сребренице имали преко 3.000 српских жртава и то нико није у држави искористио. И дан-данас ископавају по Босни и довлаче у Сребреницу. Тако су могли и Срби, да ставе оне беле крстаче, па кад би се наређало 4-5 хиљада и довео неко из светске јавности, можда би се то упућивање да се радило о грађанском рату и направило. Сада смо закаснили.
Хрватска није задовољна зато што није окривљен цео српски народ. Где води ова пресуда, наводно је Трибунал требало да доведе до помирења у региону?
— Својевремено је Вук Јеремић, председник Народне странке, којој припадам као члан председништва у УН, покренуо дебату баш у смислу помирења, да ли је оправдан Хашки трибунал. Резултате те озбиљне расправе Србија није искористила. Постоји нека инфантилност у политичком ставу наше земље, која год власт да је у питању. Хашки трибунал делује као „Нирнберг“, то је практично војни ратни суд, где они само формално воде поступке и где смо ми унапред осуђени. Неко се провукао, као мој генерал, али су сви други били унапред осуђени. Српски народ није водио мудру политику. Милошевић се часно бранио, био је мој политички противник, али је заступао опште интересе, али је свакако много крив. Он је имао прилику да мало другачије игра у време тих ратних збивања. Крив је зато што је дозволио да добровољци, разне паравојне и параполицијске формације оду на фронт, које су једине чиниле неке злочине.
Формирао сам Српску гарду испред СПО-а и чим сам схватио да то води у паравојску, одмах сам то обуставио наредбом коју сам касније видео и у документацији Хашког тужилаштва, неко је то доставио. Неко ко води земљу мора да зна да води рат. Хрватска је била проглашена државом, што онда Милошевић није објавио рат, то је дозвољено по међународним ратним законима. Ушли бисмо у рат и онда бисмо се борили. Овако се водила нека играрија, гинули су млади момци, можда није примерено тренутку што сам рекао да се Младић кукавички понео, а имам у виду да је толико јединаца изгинуло под његовом командом од 18 година да ме срце боли.
С друге стране, када су поразили нас уз подршку целе Европе са НАТО агресорима, могли су да раде било шта, само су декларативно говорили да ће доћи до помирења. Хашки трибунал је тек сад створио сукоб између ових народа, прво неправедним судским пресудама, јер ако смо сви жедни правде, онда су морали да осуде Албанце и Хрвате.
Сада сте у Новој страници Вука Јеремића. Шта вас је навело да се вратите у политички живот?
— Деведесетих кад смо били оснивачи СПО-а, функционисао сам на емоцијама. Мислио сам да ће Србија бити прва демократија у источном блоку. Путовали смо и говорили по целој земљи, али сам убрзо схватио да сам неискусан, јер никад нисам био комуниста, имао сам проблеме са оцем, старим скојевцем. Ширили смо демократију и све је било добро док нисам схватио да постоје људи који то раде као чиновници и који траже своје интересе, па сам дефинитивно напустио политику када сам схватио да ме Хаг више привлачи. Не интересују ме вође, чак ни Вук Јеремић, али ме је он на фин, културан начин замолио да се придружим. Мислим да је мени тамо место, са тим људима.
Спремате се за београдске изборе?
— Да, залажем се за то да се направи озбиљна коалиција и да се освоји та власт. У Народној странци имамо већ осамдесет одбора, а ја сам на челу Одбора за правосуђе. Држимо стручне трибине и пишемо нови Закон о пореклу имовине и Закон о лустрацији, тражим да се отворе досијеи Државне безбедности да би лустрација могла да буде спроведена. Сматрам да је нам је правосудни систем врло уздрман и корумпиран, што ме је и повукло да се поново укључим. Сви моји запослени су приправници, адвокати и гледају у ком правцу идем.
Да ли очекујете и ванредне парламентарне изборе?
— Мислим да неће бити. Нисам ушао у политику да изгубим. Народна странка сама већ може да буде спремна за парламентарне изборе као нова странка на политичкој сцени. Да ли ћемо освојити власт сами или у коалицији, није битно, сигурно ћемо ући у парламент. То би била добра околност за нову опозицију. Народна странка је странка центра, по мени мало удесно, зато што су ту људи из СПО-а, ДСС-а, а и из ДС.
