Прочитај ми чланакНавршава се сто година од Октобарске револуције, трагедије која је за Србију и Европу била благослов, јер је просула бисере руске науке, образовања, теологије. Нигде у свету руске избеглице нису примљене као у Србији, братски, каже за Спутњик Андреј Тарасјев, чија је породица одиграла важну улогу у очувању духовне снаге Руса под новим околностима.
Током Октобарске револуције и грађанског рата у Србију је стигло скоро педесет хиљада избеглица из Русије. Тај талас донео је и део породице великог Лава Толстоја, архитекту Николаја Краснова, балерину Нину Кирсанову, али и стотине лекара, инжењера, теолога. Црква је одиграла пресудну улогу у очувању њиховог националног идентитета, а породица Тарасјев у сабирању народа и очувању духовне снаге.
Породица Тарасјев памти пет генерација свештеника, а студенти Београдског универзитета памте професора Андреја Тарасјева, који је окупио и хор Нехљудов који чува традицију словенских народа и оснивао Друштво за очување спомена на Русе у Србији.
Наш саговорник Октобарску револуцију никада пред својим студентима није назвао „револуцијом“, већ „октобарском трагедијом“, јер је, како каже, подметнута Русији која је била сељачка земља, у којој је 85 одсто становништва живело на селу.
„И мој отац је са села из околине Маријупоља, данас је то Украјина, а село је тада било грчко-руско. Јасно је да до пролетерске револуције није могло природним путем да дође у сељачкој земљи. Она је вештачки изазвана, Лењин је добио велики новац, стигао је у специјалном вагону, ја то називам првим бактериолошким ратом. Русију је требало срушити, а Руси су били незадовољни неуспелим ратом у који је цар, мученик, ушао да би заштитио Србију. Позната је његова реченица: ’Руски цар је од речи, Србија може бити мирна‘, коју је у телеграму написао председнику владе Николи Пашићу. Све је то једна велика трагедија“, каже Трасјев.
Ипак, он је захвалан Лењину због тога што је, како каже, упознао његове родитеље. Богослова са југа, са Азовског мора и девојку из Костроме, одакле су и Романови, из племићке, војне породице, ћерку будућег генерала царске и Беле армије, могла је да упозна само избегличка трагедија. Године 1921. отац нашег саговорника стигао је у Србију у којој је најтоплије примљен.
„Изговорићу реченицу коју стално понављам, нигде у свету руске избеглице нису примљене као у Србији, братски. Србија је изашла разорена из два балканска и Првог светског рата, али их је прихватила. Ово ћете наћи у мемоарима многих знаменитих Руса. Поједини су прешли у Македонију, нису били задовољни, ни Грци нас нису добро прихватили. Срби су нас дочекивали са последњим комадом хлеба, братски. Томе треба додати чињеницу да је за Русе много учинила и држава, краљ Петар и регент Александар, који је у Петрограду похађао најелитнију војну школу. Али шта би све то вредело да нас није прихватио народ! Рекао би човек у трамвају у Београду: ’Молим вас, дајте ми биљет‘, не знајући да каже ’карта‘, а одговор је био: ’А ти си Рус? Вози се џабе‘“, присећа се Андреј Тарасјев.
Он подсећа да се српска влада потрудила да руске избеглице раде у струци, а тромилионску емиграцију чинила је углавном интелигенција, било је 95 одсто писмених и велики број високообразованих. Њихов долазак био је догађај за Европу, не само за Србију која је примила Толстојеве, Николаја Краснова и друге архитекте које су градиле послератну Србију, пилоте, професоре Универзитета међу којима је био чувени византолог Георгије Острогорски. Стигао и доктор Александар Игњатовски, један од оснивача Медицинског факултета у Београду. По његовој скици је изграђено здање Прве интерне клинике, чији је био и први управник. Чувена руска клиника основана је и у Панчеву.
„Често ми кажу: ’Хвала вам, па ви сте нама донели балет‘, алудирајући на долазак Нине Кирсанове, али ја кажем: ’Хвала вам на томе што памтите, али није револуција избила у Рију за време карневала, па су све играчице побегле код вас, како можете да заборавите да је стигло толико хирурга, духовника, теолога, нису балерине најважније‘. За мене је духовни утицај најважнији“, каже саговорник Спутњика.
Он је своја и сећања својих савременика сабрао у књизи „Четири духовника“, која говори о окупљању Руса око цркве. То је сећање на проту Владислава Некљудова, Петра Беловидова, схиархимандрита Амвросија и схиигуманију Катарину. Подсећа да су Руси обновили женско монаштво које је нестало у турско доба и да је литургијски живот текао и пре изградње руске цркве у Београду.
„Протојереј је служио васкршњу литургију на ледини на којој ће касније бити изграђена црква, углас га је пратило и по пет хиљада верника са упаљеним свећама. На тој пољани Рус је рекао Србину: ’Не гледајте ову даму што је тако скромно обучена, она је иначе дворска дама, не замерите што је овај старац тако скромно обучен, он је био губернатор једног града, и тако нас све представља‘. А Србину то досади, па кад је угледао неко мало куче, каже: ’Е моја куцо, ти мора да си у Русији био бернардинац‘“, каже уз осмех Тарасјев, покушавајући да дочара ситуацију у којој се нашло руско племство и свештенство.
Долазак племства у Србију био је трагедија за руски народ, али истовремено благослов за Србију, и не само за њу. По Европи су се просули бисери руске интелигенције и образовања. Бисери руске књижевности и уметности. Крајем лета 1922. године ка Европи се отиснуо и чувени „филозофски брод“, подсећа Тарасјев.
„Отишли су у Немачку, а затим у Француску, у Париз, у њему је било језгро руске филозофије. То су била таква имена, Иљин, Берђајев, Вишеславцев, Красавин, Франк… То је била елита руске филозофске мисли. Зашто вам ово говорим? Берђајев у сећањима каже да није хтео да оде, био је спреман да се крије, да оде у логор, али један од духовника му је рекао: ’Иди, то је Божја воља, одлазак православних Руса у Европу је мисија. Употребио је баш ту реч. Знате, то је стварно била мисија“, каже Андреј Тарасјев.
Захваљујући отвореном срцу и дому својих родитеља који су имали посебну собу у којој су боравили сви руски свештеници и владике који су посетили Србију, Андреј Тарасјев имао је срећу и част да упозна духовника који је касније постао владика Руске православне цркве у Шангају, Светог Јована Шангајског.
„Када поменем да је и он одсео код нас, сви кажу: ’Јао, па ти си видео Светог Јована Шангајског. Је л‘ те благословио?!‘ Кажем: ’Не, ударио је чвргу мени и брату пролазећи кроз кухињу. Ја сам чвркнут светитљском руком‘“, каже у шали Андреј Тарасјев.
Чини се да је управо овај дух и радосно прихватање чињенице да нам је подарен живот помогао руским емигрантима да преживе у тешким моментима политичких прогона и нађу своје место под сунцем овог дела Европе. Без њих Србија сигурно не би била онаква каква је данас.
