Дванаестог септембра, на XX-ој годишњој конференцији Балтичког форума, под називом “САД, ЕУ и Русија – нова реалност”, који је одржан у Риги (Летонија), бивши министар спољних послова Русије и председник најутицајнијег института који помаже у обликовању руске спољне политике – Руског савета за међународне послове (РСМД на руском), Игор Иванов је у свом наступу објавио крај пројекта Велике Европе од Лисабона до Владивостока и да сада почиње нови пројекат Велике Евроазије од Шангаја до Минска!

Овај иступ Игора Иванова има посебну тежину, када се зна да се ради о човеку који се итекако залаго за остварење пројекта Велике Европе и који, као врхунски дипломата, мери сваку реч коју јавно изнесе.

Игор Иванов наводи да су људи његове генерације маштали о заједничкој и неподељеној Великој Европи, али да су увек постојали скептици који су сматрали да је идеја нереална, а да су тон пројекту давали романтици који су веровали у своју звезду. Са падом Берлинског зида и окончањем Хладног рата изгледало је да ништа не би требало да смета стварању Велике Европе, а сама Русија је, без обзира на све тешкоће кроз које је пролазила 90-тих година прошлог века, почела да спроводи политику, која је била усмерена на зближавање са Европом. У том смислу били су потписани одговарајући документи о сарадњи са Европском Унијом и НАТО, а Русија је постала члан Савета Европе. Почетком XXI века почеле су да се појављују контуре будуће Велике Европе од Лисабона до Владивостока.

У датом тренутку је чак изгледало да је до Велике Европе остало свега неколико корака – била су усаглашена четири пространства у којима је она требала да се гради и биле су припремљене “мапе пута” по којима су сви требали да се крећу. Бурно су се развијали трговинско-економски односи, заједнички пројекти у образовању и науци, у култури и у развоју грађанског друштва. Све је то било сасвим недавно, по историјским мерилима – буквално јуче.

Али, пројекат Велике Европе није успео. Шанса која се појављује једном у сто година није била реализована. А друга шанса за садашњу генерацију политичара на Истоку и Западу, по свему судећи, неће се појавити.

Украјинска криза је јасно демонстрирала неспремност политичких елита и у Русији и у Европи да иду у сусрет једно другом и да граде општу судбину света у XXI веку. Нада да ће међусобне економске везе натерати сукобљене стране да покажу политичку флексибилност, амортизују кризу и стимулишу потрагу за компромисима, разбила се о реалност санкција и анти-санкција. Двадесет година интензивних научних, културних, образовних и хуманитарних контаката нису спречили невиђену експлозију међусобног непријатељства, неповерења и обнове најархаичнијих друштвених стереотипова и митова из времена Хладног рата.

О свему томе је већ много писано и у Русији и на Западу, али је важно, по мишљењу Иванова, довести све те констатације до њиховог логичког краја и поштено признати да се путеви Европе и Русије озбиљно и задуго разилазе, не на месеце и чак не на године, већ, вероватно, на десетлећа унапред. Тај континентални раскол, разлаз две европске геополитичке стране, имаће велики и дугорочан утицај, како на Европу, тако и на свет у целости. Повратак на ситуацију из јесени 2013. године је већ немогућ, чак и ако се ситуација у Украјини и око ње неким чудом нормализује. Оно што се дешава пред нашим очима носи не само радикални, већ и неповратни карактер, који поставља крст на једне политичке пројекте, а открива могућности за друге.

Значење новог геополитичког раскола се појачава и сложеном ситуацијом у којој се налазе Европска Унија и Русија. Са једне стране Европска Унија се налази, можда, пред најтежим искушењима од свог постанка, а која су везана за правце њеног даљег унутрашњег развоја, економску стагнацију, кризу евро зоне, претње сепаратизма (Шкотска, Каталонија), сукоб између севера и југа (пример Грчке), нагли пораст миграционих проблема (талас избеглица са Блиског истока и северне Африке), питања Украјине и много, много другог. Са друге стране, Русија се, такође, налази у сложеној ситуацији, када треба тражити принципијелно нове изворе економског раста и место земље у глобалној економији XXI века. У тим условима Русија и Европа у великој мери посматрају једно на друго као на још један проблем, а не као део решења проблема.

Тако да уместо схватања и прихватања да евроатлански простор треба да се, као минимум, простире до Урала, а могуће и до Владивостока, наступа промена, јер са сада евроатлански простор схвата као Западна Европа и САД.

Са друге стране, развијају се пројекти везани за евроазијски простор, како интеграциони, тако и они који се односе на појачану билатералну и мултилатералну сарадњу. Ту спадају Евроазијски економски савез (ЕАЕС), Шангајска организација сарадње (ШОС) и пројекат Новог пута свиле. Сада је модерно говорити да уместо Велике Европе од Лисабона до Владивостока, долази Велика Евроазија од Шангаја до Минска. При томе треба рећи да иако контуре Велике Евроазије нису још увек сасвим јасне, ипак се Евроатлантика и Евроазија формирају као глобални центри и главна оса око које ће се вртети будућа светска политика.

Игор Иванов се даље пита како ће се развијати односи између евроатланског и евроазијског пола и сматра да треба учинити све да се избегне нова биполарност у светским односима у смислу стварања стања њихове супротстављености, мислећи вероватно на могућност избијања новог глобалног војног сукоба, који би био на штету свих. У том смислу, он сматра да треба пробати искористити малобројне преостале мостове између ова два пола која су остала. Он ту рачуна на већ постојеће организације, као што су ОЕБС, Савет Европе, савет Русија-НАТО и друге, која иако до сада нису успеле да спрече нарастајућу конфронтацију, ипак, можда, могу да спрече да она даље ескалира. Иванов се одговорно залаже за то да се успоставе правила игре између Евроатлантике и Евроазије, која би свела на минимум ризике неконтролисане конфронтације, а за то је неопходно да се створе услови за дијалог и сарадњу са циљем решавања општих проблема и поновног успостављања предвиљивости и управљања међународним системом. Ако се не реши тај задатак, онда ћемо бити осуђени на историјски дугу биполарност у њеној најгорој варијанти.

У тој новој геополитичкој реалности, Русија престаје да буде источно крило неуспеле Велике Европе и претвара се у западно крило Велике Евроазије у формирању. При томе, пренос стратешких акцената са западног на источни правац, неће бити једноставан, већ дугорочни, болни и врло деликатан процес, који ће захтевати не само политичку вољу, већ и високи професионализам. У случају неуспеха, стратешка преорјентација се може преокренути у економску и геополитичку изолацију.

Тај пренос стратешких акцената са запада на исток, значи да Москва мора да инвестира суштински политички капитал у развој механизама ЕАЕС, ШОС и других структура Велике Евроазије. При томе, многи од тих механизама се граде од нуле, а руска спољашња политика има све могућности да одигра активну, а у неким правцима и водећу улогу у њиховом формирању.

При томе, сматра Игор Иванов, Русија не треба потпуно да окрене леђа Европи, јер је то и немогуће, с обзиром на досадашње историјске односе, а и на многобројну рускојезичну дијаспору, која се налази у скоро свим европским земљама од Пољске до Шпаније. Зато јој је потребно да покуша да обезбеди сигурност и стабилност на свом западном крилу, стварајући нове, прагматичне и међусобно корисне односе са својим европским комшијама.

Србија у контексту краја пројекта Велике Европе

Писца овог текста радује крај пројекта Велике Европе, јер је он био историјски нереалан, узимајући у обзир цивилизацијску супротстављеност Истока и Запада. При томе треба рећи да свакако заслужује велико поштовање искрени покушај руске политичке елите која је покушала да сарађује на овом утопијском пројекту. А када, као што смо већ рекли, један политичар и дипломата таквог формата, као што је Игор Иванов, искаже овако јасне оцене, онда је то заиста преокрет вредан пажње.

Србија би требало да схвати да се у данашњем свету не може седети на две столице, јер су механизми утицаја центара моћи толико развијени и снажни да то може само да доведе до растрзаности земље и њене даље пропасти, која је евидентна у свим сферама. Зато Србија треба да се определи. За кога? Одговор на ово питање је врло једноставан и њега скоро сви знају, а то је за ону страну која нас није бомбардовала, која нам није отела територију, која нас не уцењује и не понижава и са којом у савезу (не у класичној билатералној сарадњи било ког интензитета) имамо светлију будућност од оне коју нам нуди непријатељска Европска Унија.

Зато је овај сигнал од стране Игора Иванова који је иступио у име Русије, више него јасан знак да Русија креће на Исток, а како су преко око сто година и предлагали први евроазијци Трубецки, Савицки и други. Тај сигнал је уједно и знак за Србију да се пробуди и учини нешто за свој спас, а пре свега је знак за политички незрелу, нејаку, дезорјентисану и забављену међусобним размирицама, српску патриотску опозицију да се уозбиљи и учини нешто по питању српских евроазијских интеграција, које представљају историјску шансу да се Србија врати цивилизацијском моделу коме органски припада или да се уклони и препусти место неким другим људима.

Приредио: Горан Тешић – ЕКЦС

Извор: russiancouncil.ru

Ознаке: европа, Игор Иванов, Русија, САД