Прочитај ми чланакАко Вучић или било који други политичар изда Косово (призна, подели, прихвати столицу Приштине у УН) неће бити крив "тај и тај", већ народ који је то дозволио. Ми ћемо га се одрећи.
Чувена реченица бившег амбасадора Русије у Београду Александра Конузина „има ли овде Срба“, могла би ових дана да се примени на целокупну Србију.
Зашто? Зато што је готово невероватно да грађани ове земље немо прате свакодневно понижавање и убијање можданих ћелија од стране представника власти.
Неко ће рећи, људи имају своје бриге, боре се за егзистенцију, годишњи су одмори, разочарани су у политичаре… И све је то у реду, и треба људи да оду на породично летовање ако су у могућности или да решавају личне проблеме.
Ипак, да ли смо од некада поносне нације постали безидејна маса, коју сем личне користи више ништа не занима и којој је једино важно да напуни трбух (углавном затрованом храном)?
Можда Александар Вучић и игра на ту карту, када путем својих самозваних медија сервира сплачине од изјава, ставова и предлога, које себи није дозволио ни један председник у модерној историји.
Пронађите било ког политичара у Европи и свету који је изјавио да се залаже за поделу територије сопствене земље, кршење Устава и разграничење са неком националном мањином. Нећете успети, јер таквог нема. Таквих има само у Србији, од Вучића, Дачића до осталих лажних родољуба.
Можда би их било и у другим земљама, али се тамо политичари не усуђују да предлажу издају своје земље, а онда у медијима који то нису, исти потез представе као успех и победу. Знају да би то био крај њихове политичке каријере.
Како и зашто онда то полази за руком Вучићу у Србији? Коме са два грама мозга његова „решења“ за Косово могу да звуче као родољубив чин, компромис и шанса за будућност овог народа?
Чини се оном народу који за једно вече пошаље више СМС порука за финале ријалити програма „Задруга“, него годинама за лечење тешко оболеле деце. Такав народ, одрођен од Бога, са старијим генерацијама које је васпитавао Тито и комунизам, који нема осећај никакве припадности, и не може да се нада светлој будућности.
С друге стране, није народ од јуче постао такав. Систематски је уништаван деценијама. Земља без правде и уређеног система створила је данас и нас овакве какви смо. Држава у којој неко убије дете, а мафијашки судови и адвокати га ослободе, у којој полиција и службе раде за црногорске кланове, у којој је истина девалвирана, ствара од човека духовног зомбија, којем је лакше да дигне руке од свега, а своје дете спрема за селидбу у иностранство. И то се неће променити макар сто пута признали Косово, а осакаћеној Србији, како вели Вучић, потече мед и млеко.
Зато долазимо на можда преломну тачку за српски народ, а то је (поново) Косово. Неко ће рећи „па шта, није први пут да га губимо у историји“. Тачно, али ће ово бити први пут да га се одрекнемо.
И то ће бити потврда краја једног народа. Ако сада не устанемо против признања и поделе Косова, остаћемо заувек у нокдауну, који је већ почео да нам одбројава режим.
Режим који ових дана брутално напада Српску православну цркву попут Титових комесара. Да је 1945. година вероватно би и стрељали све који укажу на издају која се спрема.
Времена више нема много. Маске су пале. Ако Вучић или било који други политичар изда Косово (призна, подели, прихвати столицу Приштине у УН) неће бити крив „тај и тај“, већ народ који је то дозволио. Ми ћемо га се одрећи.
