Прочитај ми чланак
Решио сам те давне 2011 да напустим Србију, узео кеш, пасош и упутио се ка аеродрому у Сурчину са намером да седнем у први авион и одем из Србије.
Тако је и било, извадио сам карту за Осло и чекао на укрцавање и пут за Норвешку. У глави ми је било само да одем из ове земље а то шта ме чека у Норвешкој, где спавати и остало нисам мислио.
Стигли смо у Осло нешто пре поноћи и гле великог чуда загубили се пртљази целом авиону. Односно уместо да су кофере спаковали у авион за Норвешку, генијалци спаковали све за Берлин. Опште лудило на аеродруму, људи вриште, деру се, хоће своје ствари једноставно.
Тамо нам дају неке папире да попуњавамо па кад стигну ствари они ће нам послати на те адресе, стишала се галама, почели сви да попуњавају, а ја, шта ја да попуним?
Међутим убрзо стигла вест да они који могу да сачекају нек чекају јер из Берлина креће авион за Осло у кој ће убацити и наше ствари, па ту сам мало предахнуо. Било нас троје који смо се одлуцили да чекамо ствари. Спавао сам ту на аеродрому ,није то ко код нас, има ту оне лежаљке да се легне, одмори човек…
Свануло јако рано, мислим да је било око пола 4 кад је већ могло да се види. Нисам још увек био свестан где сам дошао јер сам још увек на аеродрому. Убрзо сам сазнао да је авион стиго још у 3 ујутру и да можемо узети ствари. Тако ја са мојим кофером у руци, гневан на ову земљу изашао са аеродрома у Гадермону и гледам у који ћу аутобус да седнем.
На аеродруму сам узео мапу Осла па видим у њу велику зелену површину, писало Форген парк или како већ знате и сами који је парк.
Рекох идем ја као прави туриста да видим шта је то. Од аутобуса до аутобуса на енглеском – да ли идете ту, близину тог места – и тако стигох и до буса који је ишао до тог парка.
У бусу био неки Пољак па смо се лако споразумели на руском језику аутобус мајку му био скуп ко ђаво, мислим да ме је тад коштао око 20 евра у једном правцу.
Стижемо ми у Осло, ја као са Марса да сам пао гледам лево, десно, горе, доле, тек сад укапиро где сам и шта урадих овом авантуром.
Стојим испред улаза у парк, оно огромна кована ограда, био је то мај месец лепо нема шта, рекох идем ја у обилазак и овако немам никакав план. Ушао ја у парк, а тамо неки голи људи као статуе ,фигуре, мени било смешно јбг Европа је то…
Сео на неку клупу па гледам све оне туристе што од једном почели да долазе аутобусима у туре…
Кад иза мене чујем неко дете како на југословенском дозива тату..
Ја видим, па брже боље код човека, представим се ја њему, кажем му истину, а он ме пито да ли сам нормалан! Мало смо разговарали, те ми рече да је ту одмах неких 200 метара даље Српска црква и да идем у њу да видим шта и како даље…То је била недеља ујутру, у цркви литургија, Срба на изволте..Реко лако ћу ја, ево мојих људи,немам фрке…
Црква нека вила од куће, ужасно велика, плус помоћне просторије, рекох у себи, овај поп и у подрум да ме стави да спавам мени 7-ца на лото како је сређено.
Заврши се литургија, Срби изађоше у двориште, пију неке сокове, једу колаче, а ја од једног до другог. А они као да сам тифусар, какав тифусар и то је блага реч. Видим ја да беже, па одох до попа .Тамо поп мојих година из Ужица пореклом, чини ми се да се звао Неша.
Ја њему кажем то и то ако може да ме пусти у подрум неко време, кад он мени ладно покаже прстом на парк и рече ми: „Иди у парк, па тамо спавај”.
Ја у неверици, рекох: „Оче овде имате десетину празних просторија, једна неће да вам пропадне ако у њој коју ноћ преспавам”.
Ма какви, сад ми каже да идем на аутобуску да тамо спавам.
Окренем се ја и кренем ка центру видећи каква су говна моји људи и да од њих нема вајде.
Вучем онај кофер ко мазга са собом, дошло ми да га бацим негде па сам се чак размишљао да отворим неку септичку да га ту сакријем јер постао ми је терет.
Спуштим се ја на аутобуску тамо они сандучат бас за ствари, узмем ја то сандуче на 24ч и решим се кофера.
Аутобуска и железницка повезане неким мостићем и тако ја одем да видим где ћу преспавати ту ноћ…
Ушоа у железничку оно као град, кафићи ,продавнице, радње, ама лудило.
Ту упознам неког лика из Осла, он свртаио ту да купи цигаре, Горан,ради у Гранд хотелу, ми у прицу ушли,купио сам телефонски број и разменимо бројеве. После се видели још пар пута, али све је остало на обећању…
У главном време одмиће ја спавам ноћу на станици, а дању тражим посао, од хотела до хотела, од ресторана до ресторана и све тако…
Већ неких две недеље, упозно сам све клошаре који су ту спавали.
Кад једно вече се појави неки матори, са коферима и то они пре 2 светског рата, кожни,коцкасти. Ја помислио Румун новајлија ,реко да се упознамо, ред је.
Приђем ја њему питам га да ли је из Румуније он ме гледа и каже само Босна. Ја у неверици, обрадово ме човек просто. Почели ми причу, ја му објасним ситуацију и он мени каже, види ја имам 7 деце где има за 7 тањира биће и за 8 ако хоћеш ајде код мене у Берген.
Ја у неверици, а јос више у неверици човек муслиман, Рамо Муратовић.
Он у Норвешкој вец 20 година а да ни бекне Норвешки ха ха ха….
Више ја научио за пар недеља него он за 20 година.
Одемо ми код њега,кад он ни у Берген не живи већ крај Бергена на једно велико острво Аској у месту Јувик…
Прихвати мене та породица, прихватим ја њих ,трудили се да ми среде папире, лагали да ми он отац и шта све нису и нису могли да ми помогну, а трудили се као нико. Посао нису могли ми нађу јер су они сви беспослицари; нико неће од њих да радим, леже и гледају по цео дан телевизор сви у кући. Невероватна породица, али једном добра и спремна да помогне.
Почео ја ту по кућама да налазим послове, да вућем камење за башту старим људима, копам и садим цвеће, перем куце, али то све свремена на време и колико ми ко да: неко да 200, неко 500 зависи колико радим…
Остадех ја код Раме већ 2,5 месеца и без кинте јер сам и њима куповао храну на крају и остало…
Реко ја тако лако да се вратим нећу и идем у Азил.
Тако ја одем у Берген у полицију и пријавим се за Азил,они ми дали карту и послали возом назад у Осло. Ја ту у азилу као и сви лажем оне у УДИЈУ..
Мислим знају више да смо лажови и после 24х ме одбију али ја поднесем тужбу, тако се ја са њима још 5 недеља зезо али за тих три недеље ушао у стос са фласама, бпродајом цигара у азилу и ја још на крају зарадио кинту.
Спаковали ме на авион и депортовали за Србију.
За Србин.инфо Игор Гулић каже:
Муслимани су се убили колико су покушавали да ми помогну, једном су људине испали, а овај Поп, чујем да је камере инсталирао на цркви, па пушта само оног ког он жели, понаша се као да је то његово власништво.
ПОМОЋ
У нади да има и даље хуманих људи из дијаспоре који би могли да помогну Игору, нека се јаве редакцији Србин.инфо – [email protected]. или на самом Игору – Фејсбук – Игор Гулић.
Нас је ова прича дубоко дирнула, зато смо решили да је поделимо са вама.
Разочарао сам се у наше људе горе, гледали су ме као да имам тифус, сви бежали од мене. У азилу су се чак и Албанци трудили, давали ми разне савете не би ли на неки начин могао да останем и пронађем посао.
Покушавао сам у Србији да нађем било какав посао на разне начине, међутим увек су испред мене били они са „везама“ и они који су плаћали радно место. Решио сам, одем поново одавде, 18. децембра идем да пробам у Легију странаца, и карту сам купио до Марсеја, немам намеру да трпим овај поремећени систем у коме живимо.
Није ми јасно какав смо то народ, чак ни моји најближи рођаци не желе ни да чују да ми нађу било какав посао, иако су већина у иностранству.
Ко ће мене овде да запосли, немам ни кучета ни мачета, нама који немамо кров над главом сва врата су затворена. Знам какав је посао у Легији странаца, али једноставно МОРАМ, овде немам никакву перспективу и будућност.
