Певач је изгубио битку са болешћу.
Кемал Монтено преминуо је данас у 11 сати. Ову информацију Монтенов син Ђани прије неколико минута потврдио је Халиду Бешлићу, њиховом великом породичном пријатељу.
Менаџер Гане Пецикоза потврдио је да је певач преминуо јутрос у болници након компликација добијених после трансплатације бубрега.
Певач је био смештен у Загребачком клиничком центру због повишене температуре која се данима није спуштала.
Подсетимо, Кемал Монтено је пре две године преживео инфаркт, а годинама је ишао на дијализу.
Кемал Монтено: Болестан сам од туге за Југославијом!
„Као Југословени смо били поштовани и цијењени свуда у свијету, а данас смо подијељени, ограђени, кубуримо са бијесом и сиромаштвом, а лијека нигдје, јер свака Титина република постала је државица, убијена бедом и лако је газдовати њом и народом. Нисам из те приче, вратите ми вријеме љубави и моје раје!“
Музику је заволео као дечак, а пред крај основне школе је схватио да је љубав сменљива категорија и да једну може да замени другом, па је фудбал заменио гитаром. Средином октобра, док је михољско сунце обасјавало Бањалуку и измамило мноштво људи у центар града, у башти највећег хотела седео је Кемал Монтено са пријатељем. Причали су и смејали се старим догодовштинама, ту и тамо неко од пролазника би препознао популарног кантаутора, али нису му прилазили из пристојности.
Шта се променило у Бањалуци и уопште у БиХ у односу на нека старија времена?
– Управо о тим старим, добрим временима и причамо. Некада је био прави мерак доћи у Бањалуку или било који град у великој Југославији, озбиљној држави. Била су то златна времена. У то вријеме сви су се људи вољели, једни другима помагали, а весела младост није била разуздана и непристојна. Кад бих стигао у неки град, људи су ми прилазили, здравили се и били некако топли, присни и љубазни. Нажалост, нема више те раје, не знам шта се догодило са њом. Појавили су се неки нови, други људи и прегазили стара добра правила кућног васпитања, која су некада важила. Тада се знало ко је гост, а ко домаћин. Нажалост, ти нови људи, који су се појавили ниоткуда, нису се освртали на културу и понашање домаћина, већ су увели своја набусита и сумњива правила, како оно наши стари говорише, дошли дивљи, истјерали питоме. Управо је тако на Балкану, односно у цијелој нашој старој Југи… Тако је и у Сарајеву, Загребу и у Подгорици и у Сплиту, и у Љубљани, ма свуда и то је оно што ми смета.
Изгледа да сте југоносталгичар и да се не мирите са савременим начином живота и тим неким новим правилима?
– Ко би се здраве памети мирио са нечим што је лоше. Желим да се волимо и поштујемо, да смо раја и да се дружимо, да се смијемо. Јој, како нам је фино било, каква смо раја били! Има у једној мојој пјесми стих, који говори баш о тим временима: „Нисмо имали ништа, ал’ смо имали све.“
Мучи вас носталгија за прошлошћу?
Јооој, стално плачем за старим добрим временима. Мислим да сам се од југоносталгије разболио. Никада и нико нормалан не би растурао онакву државу, какву смо ми имали! Као Југословени смо били поштовани и цијењени свуда у свијету, а данас смо подијељени, ограђени, кубуримо са бијесом и сиромаштвом, а лијека нигде, јер свака Титина република постала је државица, убијена биједом и лако је газдовати њом и народом. Нисам из те приче, вратите ми вријеме љубави и моје раје. Грозим се ових подјела: ми смо ми, а ви сте ви, они су они, тако да више ни не знам ко је ко! Тако да су људи мог кова збуњени и повукли се у себе, устукнули пред овим набуситим. Дошло неко чудно вријеме да данас више не знам ни ко сам, а ни шта сам…
Ипак и поред тих подела, важите за певача који пева и Србима и Хрватима и Бошњацима, да ли вам то неки замерају?
– Било где да пјевам, осјећам се свој на своме и ту врсту подјела не препознајем код своје публике. Не пјевам Хрватима, Србима, Словенцима, Босанцима, Македонцима, већ пјевам онима који разумију моја осјећања. Пјевам мојим Југовићима, па коме се свиђа он дође, а коме се не допада, он не долази. Подјеле ме не интересују и дружим се са онима који размишљају и осјећају се као ја. Мени треба љубав истомишљеника, а не оних који би да се свађају!
Претурили сте преко главе и тешку болест.
– Најтужнији период мог живота је био април 1992. године, када се распала бивша Југославија. Обишао сам цијели свијет, али нигдје нисам видио љепшу земљу. Поносан сам на све сусрете са председником СФРЈ Јосипом Брзом Титом. Мада га нисам лично упознао, пјевао сам му крајем 1970. године у Бугојну. Тито је био у лову, а Даворина Поповића и мене су увече позвали да предсједнику отпјевамо неколико пјесама, јој моје тадашње радости! Од туге за Југом сам се разболио. Тешке године донијеле су и нарушено здравље, па су ми прије 20-ак година установили дијабетес, а онда су дошли проблеми са срцем и сада чекам нови бубрег, а у међувремену повремено скочим на дијализу.
(вести.рс, Курир, Србин.инфо)
Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.








