Прочитај ми чланак
ФРАНКФУРТ – За злочине почињене над Србима на Косову судови, којима председава Еулекс изричу се симболичне казне, далеко мање него што је предвиђено кривичним законом за ратни злочин, а Тужилаштво у Србији критикује да Интерпол не реагује на потернице српских органа када су у питању Албанци са Косова.
Врховни суд Косова којим председава судија Еулекса недавно је осудио двојицу – Ејупа Кабашија означеног као вођи напада и Сокоља Битићија – на по две године затвора, што је прва пресуда за један од најтежих и најбруталнијих злочина над српским цивилима на Косову коју су починили припадници такозване ораховачке групе ОВК, јула 1998, пишу франкфуртске „Вести“ у серијалу о процесуирању злочина у Оптеруши пред косовским судовима.
Лист наводи да им је изречена симболична казна, иако је косовским кривичним законом за ратни злочин прописан минимум од пет година.
Интерпол не реагује на потернице српских органа када су у питању Албанци са Косова, каже за Драгољуб Станковић, заменик тужиоца за ратне злочине Србије, објашњавајући зашто ни након 16 година од убиства осморице српских цивила, киднапованих у том селу, нема осуђених.
Оптужница је осуђене теретила само на незаконит напад на цивилно становништво. Суд се уопште није бавио нестанком осморице мушкараца тог дана, међу којима је најмлађи Немања имао само 14 година, указује лист.
Дневник подсећа да је у три јулска дана, у лето 1998, у Ораховцу и околним селима, киднаповано је 110, а потом убијено 43 цивила.
У Оптеруши је нападнуто 15 цивила, који су се сакрили у кући Божанића.
Напад су сви преживели. Одведене су све особе мушког пола, њих осморица, међу којима и мали Немања.
Лист још наводи да су сви косовски судови кроз које је случај „прошао“ ван сваке сумње утврдили да је у ноћи између 17. и 18. јула, и рано ујутру 18. јула 1998. група непознатих људи напала кућу Божанића у селу Оптеруша, да је напад био против српских цивила, да су Срби окупљени у кући имали на располагању оружје, али да нема „ниједног разлога за сумњу да је то оружје употребљено у било коју сврху сем самоодбране“.
Откривање масовне гробнице Волујак почетком 2005. прекинуло је наду преживелих жена из Оптеруше. Међу 28 посмртних остатака које су форензирачи Унмика нашли на тој локацији, били су и њихови мужеви. ДНК анализом идентификовано је и дете, малолетни Немања Божанић, који је заједно са оцем одведен из куће.
С обзиром на то да су у Волујаку пронађене само неке од жртава злочина у Оптеруши, а у неким случајевима само делови тела, заступници породица жртава сматрају да би овим злочином требало да се бави тим који је наследио специјалног истражитеља Клинта Вилијамсона.
Лист наводи да је крајем 2007. српско Тужилаштво за ратне злочине је окончало истрагу и издало потерницу против 34 припадника ОВК због ратних злочина у Оптеруши.
Пред српским судовима води се процес против Синана Морине, коме се већ судило, али је након ослобађајуће пресуде у првом степену, побегао.
„Против њега је у току главни претрес. Наше судско веће није поверовало исказима сведока, па је ова особа у првом степену ослобођена и пуштена из притвора. По жалби, поступак је враћен на поновно суђење. Окривљени је побегао и сада је расписана потерница за њим“, каже Станковић.
О недавно изреченој двогодишњој казни пред Врховним судом Косова двојици припадника тзв. Ораховачке групе Станковић сматра да „није било услова да им се ублажи казна“.
„Српско тужилаштво је тужиоцу Еулекса предало расположиве доказе који се односе на ту двојицу. Сведочиле су исте особе које су сведочиле и у Београду. Еулексов судија је, за разлику од нашег суда, тим сведоцима поверовао, исказе оценио релевантним и осудио их на по пет година затвора, али је Врховни суд Косова казне смањио на по две године“, подсећа Станковић.
На питање да ли је са Еулексом било говора о суђењу одговорнима за судбину цивила чији су остаци пронађени у масовној гробници Волујак, Станковић каже да се о томе разговарало, али да „Еулекс није могао доћи до других особа које су извршиле злочин у Оптеруши“.
Он додаје да не постоји законски оквир за сарадњу два тужилаштва, који би подразумевао у потпуности преузимање доказа и оптужница које је извело српско тужилаштво.
„Међународни суд Еулекса нема могућности да прихвати као доказ оно што прибави тужилац за ратне злочине у Београду. Специјално тужилаштво може да прихвати оптужницу нашег Тужилаштва, али је тада третира као захтев за спровођење истраге, и мора сам да понови извођење доказа које смо ми већ извели, па тек након тога да подиже своју оптужницу“, наводи Станковић.
„Вести“ подсећају да се напад и заузимање Ораховца догодило се годину дана пре оружаног сукоба и напада НАТО на СРЈ. Тај догађај је био прекретница у сукобима на Косову и Метохији.
Синхронизовани напад на српске цивиле догодио се 17, 18. и 19. јула 1998. у Ораховцу, потом у селима Ретимље, Оптеруша, Зочиште и Великој Хочи.
У тим селима није било снага безбедности, али су сељаци покушали да се одбране. Убијено је седам, а отето више од 110 српских цивила. Након посредовања Црвеног крста, пуштени су жене и деца, док се по њиховом повратку 45 цивила водило као нестало.
Извор: Танјуг
