Прочитај ми чланакИранска теорија о пореклу Срба је теорија представљена у делу литературе која се бави пореклом Срба и српског националног имена, а базирана је на подацима старих аутора који помињу Србе међу сарматским односно аланским племенима северног Кавказа.
Иранска теорија о пореклу Срба је теорија представљена у делу литературе која се бави пореклом Срба и српског националног имена, [1][2][3] а базирана је на подацима старих аутора који помињу Србе међу сарматским односно аланским племенима северног Кавказа.[4][5] Према овој теорији, Срби су првобитно били једно од сарматских (аланских) племена, које је живело у аланској постојбини северно од Кавказа, одакле се у време хунске најезде преселило у средњу Европу, где се временом стопило са Словенима, којима је дало своје име.[1] У делу модерне литературе, Срби који се спомињу на Кавказу означени су термином Стари Срби, [6] да би се направила разлика у односу на данашње Србе, али се код других аутора овај термин не користи.
Племе Serbi поред ушћа реке Волге, према грчким писаним изворима, на карти штампаној у Лондону око 1770.
Подаци старих аутора о Србима у Сарматији
Срби се први пут помињу у првом веку после Христа (69-75. године) у књизи Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“ и то у латинизованом облику – Серби (Serbi). Плиније пише: „Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси“.[7] Срби су ту забележени као народ који живи на територији североисточне обале Црног мора, у Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога претпоставља да су Срби били сарматско (иранско) племе.[8]
Спомен српског имена налазимо затим у делу „Географија“ египатског научника Клаудија Птолемеја (пре 175. године). Он племе Срба бележи тако да постоји на подручју Закавказја, пишући: „Између Кераунског горја и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби“.[9]
Србе у Сарматији такође спомињу и Тацит, Прокопије, Јорданес, Вибијус и Ајнхард.[10]
Веза сарматских Срба са данашњим Србима
Сеобе Алана у 4-5. веку. Према иранској теорији о пореклу Срба, Срби су се као део Алана у 4. веку преселили из Сарматије у средњу Европу.
Веза између сарматских Срба и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу, а противници иранске теорије порекла Срба тврде да је у питању само „случајна подударност са неким недефинисаним етником“.[9]
Према тврдњама аутора који су присталице иранске теорије о пореклу Срба, претпоставка је да су се сарматски (алански) Срби, под притиском Хуна, из кавкаске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у четвртом веку.[11] Потомци Алана који су остали да живе на Кавказу су данашњи Осети. Према другом мишљењу, Срби нису били део Алана, већ сарматско племе сродно Аланима, а постоје тврдње да Хрвати и Чеси такође потичу од Сармата.[12]
Према Тадеушу Сулимирском, Срби су, као део сарматских Алана, у хунској војсци сачињавали гарнизон који је имао задатак да у покореним областима одржава власт Хуна. Кад је Атила 453. године умро, Срби су источно од реке Сале постали независни и задржавали су власт над месним словенским становништвом у Полабљу, са којим су се временом стопили и дали му своје име.[1]
Приказ хипотетичке миграције Срба са Кавказа на Балкан.
На основу широко прихваћене реконструкције сеоба Словена и извора као што су Константин Порфирогенит и Ајнхард, који недвосмислено указују на западнословенско порекло балканских Срба, [13] сматра се да се део ових полабских Словена који је усвојио име Срби (могуће још под влашћу већ пословењених Срба-Алана [1]), доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци су данашњи Лужички Срби.
У својој књизи „Словени у раном средњем веку“, руски слависта Валентин Васиљевич Седов тврди да су балкански Срби, као и Срби на Елби, били део прасловенског племена које је некада живело у северном приобаљу Црног мора, а назив добило у „условима словенско-иранске симбиозе“.[14]
Веза сарматских Срба са другим иранским народима
Сармати воде порекло од скитско-сарматских племена која су некада насељавала широко подручје источне Европе и средње Азије. Данашњи осетски језик на Кавказу, који је настао од некадашњег скитско-сарматског, спада у групу источноиранских језика, а остали језици из ове групе данас се говоре на подручју Таџикистана, Авганистана и Пакистана. Најсроднији осетском је језик народа Јагноби, а затим језик Пуштуна, као и језици Памирских народа. У прошлости је постојао дијалекатски континуум који је повезивао ова два данашња говорна подручја, али је он прекинут ширењем говорника турских језика.
Међу Пуштунима у Авганистану и Пакистану постоји племенска група са именом Сарбани, [15] а према паштунској легенди, ова племенска група потиче од претка који се звао Сарбан, а који је био син Каис Абдур Рашида, легендарног претка паштунског народа. Легенда каже да је Каис Абдур Рашид имао три сина, Сарбана, Батана и Гургушта, од којих потиче већина данашњих паштунских племена.[16]
Византијски цар, Константин VII Порфирогенит у својој књизи „Book Of Ceremonies“ помиње на Кавказу (у 10. веку) племена „Krevatades“ („Krevatas“) и „Sarban“ („Sarbani“), која неки истраживачи идентификују са Хрватима и Србима.[17] Ово представља интересантну сличност са именом паштунске племенске групе. За Паштуне се сматра да су делом скитског порекла, а сарматски језик се такође класификује у скитску групу.
Упутнице
Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992, pp. 46.
Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 11.
Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књига прва, Београд, 2005, pp. 62.
Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 14. и Историјско порекло Срба, Београд, 2011.
Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992, pp. 45.
Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4.
Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 6.
Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 14.
Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 8.
Сава С. Вујић – Богдан М. Басарић, Северни Срби – (не)заборављени народ, Београд, 1998, pp. 33.
Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 81.
Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4, pp. 2.
Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Београд, 1985, pp. 20.
Валентин Васиљевич Седов, „Словени у раном средњем веку“, Нови Сад, 2013, pp. 459.
Миле Недељковић, Лексикон народа Света, Београд, 2001, pp. 362.
http://www.afghanfriends.net/ghazni/people.html
Caudhurī (2005). стр. 79.
