Прочитај ми чланак
У говору прошлог четвртка на форуму клуба „Валдај“, Владимир Путине је рекао следеће:
„Коришћење претње од опасности нуклеарног напада Ирана као изговора, као што знамо, уништило је фундаменталну основу данашње међународне безбедности – Споразум о противбалистичким ракетама. Сједињене Америчке Државе су једнострано напустиле споразум. Иначе, данас је питање Ирана решено, нема опасности од Ирана и никада је није ни било, као што смо и говорили.
Онога што је изгледа навело наше америчке партнере да граде такав противракетни одбрамбени систем више нема. Разумно је очекивати и да ће се окончати рад на развоју америчког противракетног система. Али шта се дешава? Ништа од тога, заправо супротно – све се наставља.
Недавно су САД извршиле прву пробу противракетног одбрамбеног система у Европи. Шта то значи? Значи да смо били у праву када смо се са нашим америчким партнерима расправљали. Да су они једноставно хтели и нас и цео свет да доведу у заблуду. Простије речено, лагали су. Не ради се о хипотетичкој иранској претњи, која никада није ни постојала. Радило се о покушају да се уништи стратешка равнотежа, да се однос снага промени у њихову корист, не само да би доминирали, већ да би имали могућност да своју вољу диктирају свима.„
Ово није први пут да Путин осуђује предложени амерички ракетни штит у Европи, нити први пут да изражава неверовање да је пројекат требало да заштити Европу од Ирана. Погледајте, на пример, овај видео у којем се засмејао када му је таква идеја предочена.
Разумем ја зашто се Путин смејао, али му је погрешан закључак да су Американци „лагали“. Говорио сам то и раније, али с обзиром на Путинов говор на „Валдају“, мислим да је неопходно да то образложим детаљније, јер Путинова грешка много говори о томе шта и како је кренуло наопако у руско-западним односима. У суштини, вероватно је проблем у томе што Путин подразумева неки облик рационалности, што није прави модел доношења одлука у државама Запада.
Изгледа да Путин мисли да је одбрамбена политика Запада производ онога што се назива „планирање на основу претњи“. По том моделу, државе одређују које су им стратегије потребне за одбрану, и какве војне структуре и опрема морају да се употребе да би се примениле стратегије засноване на претњама са којима се суочавају. Ово је веома рационалан приступ – најзад, ако претња не постоји, нема сврхе стварати стратегију да би јој се одговорило, а камоли трошити огроман новац за стварање војних снага. Руси већ дуги низ година одбацују идеју да Иран прави нуклеарно оружје. У томе се слажем с њима. Уосталом, чак је и Национални обавештајни савет САД 2007. године прогласио:
„Сматрамо, са доста уверености, да је Техеран у јесен 2003. године обуставио свој програм нуклеарног наоружања.“
Ако се следи логика планирања на основу претњи, онда нема потребе за изградњом ракетног штита за одбрану Европе од иранских нуклеарних ракета. Те ракете не постоје, неће их ни бити. То значи да, ако претпоставимо да САД размишљају рационално и логички, онда ракетни штит мора да је усмерен на алтернативну претњу од ракета, а пошто једина држава ван НАТО-а способна да Европу гађа нуклеарним оружјем јесте Русија, онда је смислено претпоставити да је штит пројектован због Русије.
Све то јесте потпуно логично, али почива на пар погрешних претпоставки: првој, да Американци рационално процењују претње; и другој, да је штит заиста пројектован за одбрану од претњи. Ниједна од ове две претпоставке није тачна.
Претње су истовремено објективне – у смислу или постоје, или не постоје – и субјективне – у смислу да вам оно што сматрате претњом уствари не прети. То што иранска нуклеарна претња не постоји, не значи да људи не верују у њено постојање. Амерички политичари често претње не процењују најбоље, што се дало видети по хистерији због наводног ирачког оружја за масовно уништење. Иран је годинама баук. Уверење да је тврдо непријатељски настројен и крајње опасан постало је утврђена чињеница. Стварност ту много не значи. Когнитивна пристрасност омогућава да се сваки доказ да претња не постоји једноставно игнорише. Иранска претња је тиме истинита, на пораз је осуђен сваки покушај одбацивања.
Претња је, дакле, ствар веровања. Исто важи и за ракетну одбрану.Већ сам једном рекао да је то „религија“. Према увреженом веровању, Совјетски Савез је срушио Реганов програм „Рат звезда“. Посебно је за републиканску десницу ракетна одбрана „права ствар“. За последњих 20 година, САД су утрошиле десетине милијарди долара на развој система националне ракетне одбране за континенталну Америку, упркос чињеници да систем никада није функционисао, па и ако јесте, могао је да обори само шачицу пројектила истовремено, што би било недовољно да САД заштити од ма какве силе способне да Америци заиста запрети. То је траћење пара монументалних размера. Али, недовољно да би било заустављено.
Разлог за наставак тог пројекта није у томе да служи као одбрана од руског напада – чак и најжешћи његови заступници признају да би Руси систем лако пробили. Не, неумољив наставак бесмислене политике је производ начина мишљења одређене групе припадника америчке елите. Социолог Ц. Рајт Милс га је назвао „сулуди реализам„. Сулуди реалисти су технократе и напредњаци (incrementalists): они поступају логично, иду корак по корак, али у „балону“ донекле одвојеном од стварности. Последица личи на импресионистичко дело, али изврнуто – изблиза је савршено смислено, али гледано са удаљености апсолутно бесмислено. Психолози разликују „сврсисходно“ (deliberative) и „инструментално“ размишљање. Код сврсисходног, људи размишљају шта и зашто учинити, а код инструменталног, једино маре како нешто урадити. Противракетна одбрана је давно изашла из сврсисходне фазе, и постала чисто питање имплементације. Не тражи више претњу за оправдање постојања, оправданост је небитна.
Поред тога, ракетна одбрана је индустрија у којој се обрћу милијарде и милијарде долара, што је довело до стварања моћних лобија у војно-индустријском комплексу, који су итекако заинтересовани за њено промовисање. Формирани су одбори, урађени програмски документи, потписани уговори. У овом тренутку, политика има замах који ракетну одбрану тера напред без обзира на све.
Западне земље су последњих година спектакуларно и узастопно грешиле – са инвазијом Ирака, бомбардовањем Либије, подржавајући збацивање украјинске владе. Кад Путин, а и многи други Руси, то гледају, мора да мисле: „Ма не може бити да су толико глупи, мора да имају неки опак мотив“. Али јесмо, толико смо глупи. Кад би Руси то разумели, увидели би и то да се не морају осећати толико угроженим с наше стране.
И односи између Русије и Запада би постали много бољи.
Од истог аутора: Ћирилизовано: Пол Робинсон (9)
Аутор: Пол Робинсон
Извор: Irrussianality
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО
Покровитељ преводилачке делатности блога „Ћирилизовано“: Јелички дукат
