Ирски новинар и геополитички аналитичар Брајан Мекдоналд, у својој анализи за руски РТ, констатује да су председници Русије и Турске, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган, упркос разликама у спољној политици у односу на Украјину и Сирију, пре неколико дана у Анкари договорили нову еру билатералне сарадње, и по свему судећи, наговестили велике геостратешке промене у Европи и на Блиском истоку.

Он у својој анализи наводи да су односи између Москве и Анкаре доста побољшани због новог договора за гас,  који ће да замени, несуђени пројекат Јужног тока; и додаје да док је Европа провела 6 година решавајући економске проблеме и упадала из једне кризе у другу, Турска је оживела своју економију – њена економија порасла је за 9,2 % у односу на 2010. години.

Моћ Турске

Захваљујући колапсу односа између Русије и Европске уније, Анкара је тај сукоб паметно искористила и позиционирала се као главни енергетски пут ка Европи.

Ирски новинар такође констатује да је некад давно Турска користила све погодности за улазак у Европску унију али се сада окреће новим могућностима са другим партнерима.

Мекдоналд запажа и занимљиву чињеницу да премда је Турска чланица НАТО савеза, Ердоганова недавна изјава – “да “Запад воли само нафту и сукобе, глумећи да смо пријатељи“ -” не одудара од реторике Москве у порукама које упућује “западним партнерима.

Он у својој анализи даље наговештава да после договора са Русијом о изградњи гасовода треба очекивати снажне притиске Вашингтона на Турску да одустане од пројекта.

Мекдоналд запажа и занимљиву чињеницу да Турска може бити потенцијални члан проширеног БРИКС савеза.

Засићење Tурске преговорима са ЕУ

У спољној политици много се тога променило. Лидер АКП, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган, узима сада чврсто про-палестински став на Блиском истоку. 

Такође, Турска је сита од чекања уласка у ЕУ, те садашњи државни врх одржава више привид него ли што жели да се прикључи у Европску унију. Званична Анкара се пре боји својих секулариста, и њихових присталица у војсци, него што жели да буде блиска Бриселу.

Мекдоналд констатује и да су немачки ставови према Турској често погрешни. Након масовне миграције Турака Немачкој, Немци целу турску нацију виде кроз призму својих гастрабајтера.

Они не схватају да турска елита није мигрирала на Запад, као гастрабајтери, већ је са својим космпополитским и често прозападним ставовима остала у Турској.

За разлику од њих, турски гастрабајтери су углавном сеоског порекла с јаком исламском традицијом.

Ирски аналитичар такође подсећа да док Анкара макар номинално подржава чланство у ЕУ, Европљани забрањују милионима турских муслимана да уђу у европске државе, а да западни медији често упозоравају своју јавност о опасностима исламизације Европе.

Мекдоналд и истиче да званична Турска све више свуда у свету подржава промуслиманске политичаре и њихова проверска осећања.

И у самој Турској се дешавају процеси који земљу одвајају од својих традиционалних партнера САД и Израела.

Иако не постоји конценсуз, Мекдоналд примечује,  да турска јавност све више нагиње ка Евроазији. Зато и не чуди што званична Анкара тренутно више сарађује са Москвом или Пекингом него Вашингтоном или Берлином.

Да се турско друштво  удаљава од  Запада говори и чињеница да у источној Турској, у великим градовима попут Самсуне и Трабзона, знатно више жена одлучује да носи исламску хаљину, истиче Мекдоналд.

На крају, ирски аналитичар закључује да председник Ердоган шета по танкој линији између секулариста, који имају подршку моћне турске војске и религиозних слојева који захтевају примену шеријатски закон, те да ће ипак и даље  покушавати да избалансира обе идеологије држаћи се  филозофије Ататурка, оца модерне Турске.

(РТ, прилагодио на српски – Србин.инфо)

Ознаке: ЕУ, Реџеп Тајип Ердоган, Русија, руски гас, Турска