Прочитај ми чланак
Шта је исихазам и по чему се разликује монах исихаста. Како је исихастички покрет дошао у Србију. Монаси синаити.
УВОД
Временски и просторни оквири
Наша интересовања у овом излагању усмерићемо на период који започиње стварањем средњевековне српске државе под династијом Немањића и добијањем аутокефалности за Српску Православну Цркву (крај 12. – почетак 13. века), а завршава се губитком државне самосталности и турском окупацијом (у другој половини 15. века). То је уједно период процвата исихазма на Светој Гори и широм Балкана, период појаве исихастичког спора и коначног утврђивања исхихастичког учења у Православној Цркви.
Средњевековна Србија је у раздобљу о коме говоримо заузимала средишњи простор Балканског полуострва. Њене централне области биле су Рашка и Косово. Северну границу чинила је река Дунав, на југу је излазила на Јадранско море (јужна Далмација) и простирала се до Вардарске Македоније, на западу је обухватала делове Босне уз реку Дрину, а на истоку делове данашње Бугарске (попут града Велбужда).
Такође, у време цара Душана – чија је владавина као што ћемо показати посебно значајна за ширење исихастичког покрета у Србији (уосталом, био је савременик Григорија Паламе) – у саставу Србије налазила се и Света Гора, грчке области све до Пелопонеза (изузев Солуна, Атинског војводства и грчких острва), као и читава Албанија, па је Србија излазила не само на Јадранско, него и на Јонско и Егејско море.
Појам исихазма
У ужем смислу речи под исихазмом се подразумева „религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у 14. веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време“. Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистичког образовања који је био противник исихазма, и Григорије Паламе, светогорског монаха-исихасте и касније архиепископа Солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352. године спор је решен у корист светог Григорија Паламе и монаха исихаста.
Но, овде треба имати у виду да је исихастички покрет који је у 14. веку био раширен на Балкану и у Србији представљао само продужетак, и уједно нови процват, древне подвижничке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога Писма. Заправо, оно ново што је 14. век дао исихазму – пре свега кроз делатност светог Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – то је богословско и догматско образлагање овог древног искуства Цркве.
РЕЦЕПЦИЈА ИСИХАЗМА У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
Извори исихазма
Зачетке исихазма као праксе молитвеног тиховања тј. умног делања којим се тражи живо општење са Богом и стварна могућност познања Бога, не по Његовој суштини која је неспознатиљива, него преко вечних и нестворених божанских енергија (попут божанске светлости), уочавамо у раном монаштву у Египту, Сирији, Палестини и на Синају, касније у Малој Азији и Константинопољу, све до Свете Горе и Балкана где су подвижници-исихасте били познати бар од XИ века , а најбројнији и најактивнији у време када се у 14. веку распламсао богословско-философски исихастички спор.
Такође, елементи исихастичког учења присутни су већ код светог Дионисија Ареопагита, Макарија Египатског, Евагрија, великих кападокијских отаца , Марка Пустињака, Јована Лествичника, Максима Исповедника , Исака Сирина, Јована Дамаскина, Симеона Новог Богослова , дакле оних писаца чија су дела у средњовековној Србији понајвише превођена и читана, и који се с правом називају „претечама исихазма“.
Стари и нови утицаји
„Лествица“ светог Јована, на пример, веома рано је преведена на словенски језик, већ у 10. или 11. веку, и остварила је значајан утицај на стару српску књижевност. Подсетимо се да свети Јован Лествичник, као прави исихаста, у 27. Слову „Лествице“ говори „о светом безмолвију тела и душе“, и „о различитим облицима молитвеног тиховања“. Он вели:
„Непрестано помињање и мисао на Исуса нек се сједини са твојим дисањем и тек онда ћеш осетити корист од молитвеног тиховања“.
Светитељ поучава о непрестаном општењу са Христом које за циљ има сједињење са Богом и Његовим „светим, наднебесним огњем“ који неочишћене жеже, а друге осветљује „по мери савршенства“. Свети Јован Лествичник је утицао на српске исихастичке писце, на светог Саву, Доментијана, Теодосија и архиепископа Данила Другог.
„Није ли зато потребно – пита Димитрије Богдановић – обратити пажњу и на утицај осталих претеча исихазма, једнога Таласија, или Максима (Исповедника), Исака Сирина или Симеона Новог Богослова?“ Затим закључује да то до сада још нико није истраживао и да би то било „и неопходно и захвално“. Владика Атанасије (Јевтић) истиче да је познат и признат утицај и Јована Дамаскина и Максима Исповедника „на теологију и философију исихазма, на духовност, уметност и поезију код свих православних народа, па и код Срба у Средњем веку“. Свети Јован Дамаскин је, за владику Атанасија, један од претеча српских исихастичких писаца.
Средњовековна српска библиотека садржала је дела поменутих писаца било као самосталне књиге (нпр. Поуке Јефрема Сирина, Беседе Јована Златоуста), било у облику зборника, тзв. „Отачника“ (или „Патерика“). Димитрије Богдановић каже да је исихастички покрет обнове монашке духовности почев од средине 14. века допринео томе да се многобројни зборници са делима аскетског и мистичког карактера рашире по Балкану, Србији, чак и по Русији.
„Тек сада – вели он – постаје стара српска књижевност донекле ‘актуелна’ и ‘савремена’ у односу на византијску, тј. у односу на одређени део византијске књижевности. Исихазам је стављао нагласак на контемплативну, умну страну духовног живота монаха, и врло много места, стога, давао читању литературе која је посвећена управо тој проблематици…
Зато је у доба исихазма начињена читава једна библиотека: исправљане су старе књиге, превођене нове. Превођена су, одмах по свом изласку на светлост дана, савремена грчка дела исихастичке полемике са Латинима, као нпр. дела Григорија Паламе, или Кавасиле, или Калиста Ксантопула. Али су се заједно са ‘новим’, ‘модерним’ делима преписивала, исправљена у новој редакцији, и стара, позната и класична дела византијског монаштва“. Посебно је значајан превод Паламине „Посланице против Акиндина“ настао око 1371. године.
У тим новим зборницима поред Паламе, Кавасиле, Ксантопула и Григорија Синаита (14. век), наћи ће се и Јован Лествичник, Исихије, Филотеј Синајски, Исак Сирин, Анастасије Синајски, Максим Исповедник, Никита Ститат или Симеон Нови Богослов (11. век), за кога Георгије Острогорски вели да је био „прави духовни родоначелник светогорских исихаста, како у своме учењу тако и у своме животном путу“.
(Наставиће се)
