Прочитај ми чланакКултура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих преисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре које је било насељено око 4000 година без прекида, од 9500. до 5500. године п.н.е.
Пре неколико дана, пристигли су резултати првих анализираних скелета са територије Србије и то из три најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе: Лепенског Вира, Старчева и Винче.
Од 39 анализираних узорака један припада Старчевачкој култури, три су из Винче а чак 35 са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и истоименог налазишта Лепенски Вир.
Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.
Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена јер њихову генетику има више од половине Срба. Гене који се везују за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте) носи око 35 одсто мушкараца, док око 10 одсто мушкараца води порекло од разних разних германских племена, пре свега, Гота, Нормана и Саса.
СРБИ И СРПСКА ВЛАСТЕЛА БРАНКОВИЋИ на подручју данашње Словеније и северне Италије https://t.co/ejRYvw5nDL
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 19, 2018
Гледајући укупну генетику, више од половине Срба носи генетику предсловенског становништва Балкана. Остатак потиче од Словена, Германа и неких других мањих група народа које су у различитим периодима пролазиле овим просторима или се насељавале на Балкану.
Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре које је било насељено скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е.
Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду између 1965 и 1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду.
Скоријим истраживањима која су спроведена од 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи.
На основу истраживања локалитета Лепенски Вир професор Борић је предложио поделу културе на четири фазе:
1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир И-ИИ
2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)
3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир И-ИИ
4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир ИИИ
Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира дошло се до сазнања да су њени становници носили генетску структуру палеолитских и мезолитских ловаца – сакупљача широм Европе.
Оно по чему се разликују од њих је присуство гена који се везују за блиски Исток.
Дакле, становници Лепенског Вира били су слични становницима ловцима – сакупљачима из западне и централне Европе.
Два узорка из Лепенског Вира из периода раног неолита су генетски скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца – сакупљача и неолитских земљорадника.
Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника.
Ова открића подупиру раније археолошке доказе, да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва.
Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола!
Лингвисти су још одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа са становништвом централне Европе.
Ова пре-прото-германска популација се касније кретала на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији.
Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве.
На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена.
Најзначајнији локалитети ове културе су Винча – Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.
Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници попут становништва Анадолије и Европе.
Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.
Закључак
Ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. То значи да Срби нису директни потомци само прастановника из Лепенског Вира јер је Балкан очигледно био прометно место и било би сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода.
Закључак је невероватан. Након доказа да више од 50 одсто Срба има генетику староседелаца Балкана, извлачи се закључак да Срби немају континуитет на овом подручју, односно да нису староседеоци Балкана. Апсурдно и сулудо. Неоспорно је да је било мешања народа на Балкану, али зашто се тај податак о мешању народа користи да се тенденциозно омаловажи већински староседелачки ген који је управо утврђен код Срба и извуку немогући закључци, није јасно.
