Прочитај ми чланакРусија нам је кључни савезник у одбрани државности Српске и преосталих позиција на КиМ. Ако се удаљавамо од Русије или њу терамо од себе, то значи да смо већ ускочили или се спремамо да ускочимо у понор потпуног националног самозатирања.
Фото: Ројтерс
Русија нам је кључни савезник у одбрани државности Српске и преосталих позиција на КиМ. Ако се удаљавамо од Русије или њу терамо од себе, то значи да смо већ ускочили или се спремамо да ускочимо у понор потпуног националног самозатирања.
Уз све црне слутње, надам да није баш тако. Како год било – ствари ће ускоро бити јасније. Запад од нас арогантно захтева да – (1) будемо пасивни (осим на речима) у вези са настојањем да елиминише Додика и наметне централизацију БиХ; (2) прихватимо једнострану интерпретацију Бриселског споразума и дамо све што Албанци од нас траже а добијемо шарену лажу за јавност; (3) прекинемо даљи развој односа са Русијом.
Ту се номинално тражи више, али се засада не инсистира. Прагматични Запад рачуна да ће касније и то добити. Србија је са Русијом договорила неколико ствари, од добијања велике донације за наше ваздухопловство до давања Русима – у симболичким размерама како би очували какав-такав баланс са НАТО (који је добио много више) – „дипломатског статуса“ за неке службенике у нишком хуманитарном центру.
Београд – стиче се утисак да Кремљ то већ помишља – избегава или отеже реализацију онога што је договорио. Тако целу ствар на „техничком нивоу“ обесмишљава. То може да буде плод само страшне уцене Запада у околностима када је схватио да власт намерава да повуче продуктивне потезе у домену унапређења руско-српских веза и наших одбрамбених капацитета. Логика западних средишта моћи је следећа: спречити да се оствари оно што је Србија са Русијом иза кулиса већ договорила, чиме би Београд наљутио Русе.
НАЧИН ДА СЕ ОПТУЖЕ РУСИ
У тој комбинацији потка свега је нада да ће Москва престати да нам активно асистира у вези са одбраном КиМ и РС, што би онда био основ за потпуно сламање наших тамошњих одбрамбених позиција или пак изговор за дизање руку службеног Београда од њих. Капитулирали бисмо, а неки би викали да су за то криви Руси, који су нас наводно издали.
Друга варијанта је мање софистицирана. Своди се на то да владајући буду присиљени да на активан начин на српску штету сами ураде све поменуто. Према том сценарију, руско-српски односи се површински гледано замрзавају на садашњем нивоу, односно без обзира што се дубински кваре (што се крије од јавности), везе формално остају какве су сада (без реализације договореног).
Упоредо, Београд обавља свој деструктивни домаћи задатак: препушта РС самој себи, а на КиМ окончава примену модификованог Бриселског споразума. Прави се да не види јуриш на РС, а Приштини даје све што жели у домену телекомуникација и енергетике, као што је добила када се ради о таблицама и још много чему другом, док Срби добијају тотално стерилну Заједницу општина.
Ако и тада Русија не би дала било какав изговор да се оптужи за захлађење односа, оно што иде у том смеру кривицом Београда – као и све негативно у вези РС и КиМ – било би док је могуће прикривано како српска већински патриотска јавност не би била револтирана. Штавише, како би било довољно времена да она, по принципу постепеног испирања мозгова, буде колико је могуће амортизована.
Стварала би се нејасна и компликована ситуација у којој се манипулативно симулира национална борба Београда и рушилачка акција Запада против власти, да би се из свега изродила тотална капитулација Србије. Наравно, умотана у неку амбалажу која омогућава да се дрско тврди да није то. У свим тим плановима Запада како да на разне начине присили и води службену Србију да ради против српских интереса, за њега и оне који би пристали да играју на толико антисрпску музику – постоји велики фактор ризика.
ЧЕКАЈУЋИ МЕДВЕДЕВА
А то је да Русија не упадне у замку, те да, уместо да љутито окрене главу од Срба, самостално, а још енергичније почне да делује у прилог наших интереса. Власт је једно и она се мења, а нација је нешто друго. У том светлу Русија би вероватно од Србије потпуно преузела подршку РС и наставила да принципијелно води, колико то може, косовско-метохијску битку. Подразумева се и медијско и свако друго активирање у Србији.
Чак и без фокусирања на власт са циљем њеног рушења (што неки руски фактори – што ме радује – данас у Црној Гори показују да знају да раде), а само на основу инсистирања на истини о описаној (надам се тек хипотетички) политици Београда, властодршци би осетили драстичне последице по свој рејтинг. Може да прође дефетизам у вези са Косовом, али не и на свим пољима!
Садашња власт, ма колико кокетирала са неким другосрбијанским круговима, ипак се ослања на национално оријентисан (доминантан) део српског бирачког тела. Оно је свесно да се налазимо у зони превласти оних који су на нас извршили низ агресија и отимају нам Косово, па невољно толерише одређене компромисе на нашу штету. Схвата их као плаћање рекета НАТО насилнику, али, ако би се у томе отишло предалеко (и јавност то схватила), последице по режим биле би драстичне. Он и Запад то знају, па се у складу са тим стилизује политика.
Међутим, надам се (а нада умире последња) да то није пресудно тј. да се службени Београд није преплашио евроатлатнских претњи и да због себе не жртвује нас. Текућим маневрима покушава да превари западне постмодерне окупаторе, а не Русе и већинску Србију. Следствено, да ће из разних, наизглед конфузних цик-цак потеза, произаћи окончање аранжмана са Москвом и на тим основама јачање Србије. Одлучна подршка РС се у тој варијанти подразумева. Да ли је тако или не – брзо ћемо знати.
Много ће нам рећи карактер најављене посете Медведева или пак њено одлагање, односно чак и отказивање. На разним ступњевима тог (гео)политичког степеништа крију се модалитети одговора на питање – куда актуелна власт води Србију?
