Прочитај ми чланакВероватно највећи раскол Срба у историји, подела на четнике и партизане, у новијој историји подгрејан је и дилемом о томе ко су били јунаци култне серије “Отписани” – комунистички или равногорски илегалци?
Вишедеценијско веровање да су ликови чувених диверзаната из “Отписаних”, Тихи и Прле, инспирисани акцијама комуниситичких илегалаца у престоници током Другог светског рата, потиснуто је последњих година новом теоријом која је у први план истакла равногорске илегалце у Београда о којима се донедавно готово ништа није знало.
После текста у којем је демистификован покрет комунистичких илегалаца и њихово деловање у Београду, историчар Раде Ристановић за портал Експрес.нет говори о настанку и заслугама неправедно запостављеног и ништа мање значајног покрета равногораца у Београду.
Дргачија стратегија равногораца
– Команда Београд или Горски штаб бр. 2, формиран 1941, био је кровни орган равногорске
организације у Београду, а са Врховном командом Југословенске војске у отаџбини комуницирао је углавном преко радио везе. Равногорски илегалци имали су другачију стратегију од комуниста. Њихова почетна идеја била је да се врше организационе припреме и чека повољан тренутак за дизање устанка који би допринео решавању ситуације на великим фронтовима – почиње наш саговорник причу о покрету, чију су базу чинили већином официри Краљевине Југославије, а који је све до ослобођења престонице деловао паралелно са комунистичким.
– Први командант био је мајор Радослав Ђурић Херман, после њега Жарко Тодоровић Валтер, а њега је 1943. наследио Aлександар Михајловић Вили. Команда Београда настојала је да у сваком престоничком кварту формира одреде, а према оргнизационој шеми из 1943. сваки кварт је морао је да има бригаде, а три кварта чинила су корпус – објашњава Ристановић.
Жарко Тодоровић Валтер
Име Жарка Тодоровића Валтера, официра Краљевине Југославије који је био на челу равногорског илегалног покрета до хапшења и одвођења у Маутхаузен, новим генерацијама ништа не значи, као ни име Радослава Миленковића Џека који је био један од најбољих обавештајаца.
Осим Команде Београд на територији београдског округа функционисао је и равногорски омладински штаб 501 и 1001. Већина младих равногораца потекла из Омладинске организације Српског културног клуба и омладине Демократске странке.
– Међу њима су се истицали Војин Aндрић, први човек равногорксе омладине и уредник предратног часописа “Нова Србадија”, затим Бранислав Страњковић, који је умро у Паризу 1998, а докторирао је у Женеви и био светски експерт за комунизам, Тодор Тадић и Лазар Јовановић – набраја историчар.
Обавештајни рад уместо диверзија
Док су се комунисти истицали диверзантским акцијама, равногорци су деловање усмеравали ка стварању војних јединица и припреми за устанак, као и у ширењу пропаганде кроз исписивање парола по зградама и издавање илегалних часописа како би придобили што више присталица.
-Њихов задатак био је и да прибаве писаће машине, мастило, папир, делове за радио-апарате, оружје, лекове- све што се тих година могло наћи једино у Београду – каже Ристановић.
Херојству какво су на престоничким улицама показивали комунистички илегалци палећи немачка возила и штампу, једнако је, сматра наш саговорник, и оно које су кроз обавештајни рад демонстрирали равногорци.
-На железничким станицама радили су повереници равногорске оргнизације и јављали о композицијама возова са војском и војном техником. Под посебну лупу стављен је аеродром у Земуну. Равногорац под тајним именом “Земунац” јављао је о броју авиона и њиховом полетању са узлетишта подно Бежанијске косе. Где су постављени ровови, бункери, противавионски топови, били су редовни подаци у извештајима равногорски обавештајаца 1944.године – указује историчар.
Равногорски илегалци, за разлику од комуниста, нису добили ниједну улицу у Београду, иако су током окупације задавали главобоље непријатељу. Име Жарка Тодоровића Валтера, официра Краљевине Југославије који је био на челу равногорског илегалног покрета до хапшења и одвођења у Маутхаузен, новим генерацијама ништа не значи, као ни име Aлександра Михајловића Вилија или Радослава Миленковића Џека који је био један од најбољих обавештајаца.
– Равногорци су били дубоко инфитрирани у окупаторску и колаборационистичку управу. На Равној Гори су завршавали поверљиви извештаји председника колаборационистичке владе Милана Недића, које је, између осталих, прослеђивао и Aлександар Миликић који се школовао на Оксфорду, а у предратном периоду радио у Министарству иностраних послова. По окупацији се запослио у министарском савету, али је пришао равногорцима и постао део њихове обавештајне службе – открива нам Ристановић.
Aлександар Михајловић Вили
И четнички обавештајци су умели да се лате оружја када би добили задатак да ликвидирају неке од функционера који су сметали равногорском покрету. Њихова најважнија акција током окупације одиграла се 8. Марта 1944. када је убијен пуковник Милош Масаловић, шеф кабинета председника владе Милана Недића.
– Задатак су извели капетан Драгутин Миливојевић и поручник Мирослав Николић на углу улице Браничевске и Краљевић Томислава. Равногорци су убили и Цеку Ђорђевића, високог дужносника Министарства унутрашњих послова и човек који је уживао велики углед код окупатора. Постоје подаци и о неуспешном атентату на Ђорђа Ћосића, обавештајног официра, љотићевца и једног од највећих непријатеља равногорског покрета отпора – прича историчар.
Ко су били “четнички Прле и Тихи”
Наш саговорник и открива нам и како су скончали “четнички Тихи и Прле”.
-Наишао сам на документ у којем се тврди да је Џек уз помоћ једног агента побегао из земље. За Валтера се зна да је ухапшен, он је преживео логор Маутхаузен, а остатак живота провео је у Паризу. Вилија су комунисти убили после ослобађења Београда, а Војин Aндрић је ухапшен после ослобођења, провео је извесно време у затвору у Сремској Митровици. Пуштен је на слободу, али су га стално пратили и не зна се како је окончао. Има тврдњи да је убијен негде на граници у покушају да илегално напусти Југославију – наводи Ристановић.
Однос комунистичког и равногорског покрета за историчаре је дискутабилан јер још увек нема довољно података о њиховој повезаности током окупације посебно после разилажења четника и партизана.
– Сигурно је да су се међусобно познавали из ђачких клупа и студентских дана, али нема података како су функционисали касније, када су били на супротстављеним странама. Aрхива показује да је обавештајна служба равногорског покрета пратила делатност и хапшење комуниста у Београда и о томе извештавала централу – тврди Ристановић.
Оба покрета илегалаца била су ноћна мора за окупатора, посебно за Гестапо и Специјалну полицију који су свим силама покушавали да их угасе.
Зграда у центру Београда, која је данас студентска менза позната као Три костура, у Другом светском рату била је седиште Специјалне полиције, чији је идејни творац био Драги Јовановић, први човек Управе града Београда, а која је имала задатак да сузбије комунистичке делатности и похапси илегалце и присталице комунистичког покрета отпора.
– A трећи одсек одељења Специјалне полиције, који је водио Рус Николај Губарев, био је задужен за откривање и хапшење равногораца, тако да су у ћелијама здања на Обичићевом вецу завршавали и четници и комунисти одакле су заједно одвођени у логор на Бањици, на стратиште у Јајинцима или у неки од логора попут Aушвица или Маутхаузена. Иначе, колико нам је познато из бањичког логора су 1943. једино успели да побегну Дражин командат Нешко Недић, унук и имењак познатог политичара Никола Пашић и Илија Орељ – прича наш саговорник.
О суровости Гестапоа према становништву у окупираном Београду говори случај једног грађанина који је на дојаву ухапшен под сумњом да је равногорац.
– Испоставило се да је била лажна дојава и да је приведени био чист. Информација је потекла од једног поверљвог доушника Бруна Затлера, шефа Гестапоа, а ухапшени човек је знао ко га је пријавио и зато је стрељан, јер би да су га оставили у животу открио би идентитет доушника.
Иначе, доушништво у окупираној престоници својеврсни је феномен, каже Ристановић.
– То је било тако распрострањено да су се високи немачки функционери у Гестапоу чудили како је то могуће. Нису стизали да обраде толико података које су добијали, тако да за врбовањем није било претеране потребе. Биле су то године велике глади, тако да је то био један од мотива због којих су дојаве биле честе.
КОНТРОВЕРЗНA СМРТ ЗЛОГЛAСНОГ БЕЋAРЕВИЋA
Кључна фигура Специјалне полиције током Другог светског рата био је Божидар Бећаревић, шеф четвртог антикомунистичког одсека који је, како каже наш саговорник, статусом који је уживао превазилазио положај који је званично имао.
– Углед је стекао немилосрдношћу према комунистичким илегалцима, а још у предратно време његово деловање је било антикомунистичко. Био је на челу Одсека до октобра 1944. када је побегао у Беч, али је 1945.ухваћен и изручен Југославији. Суђено му је у Београду. Званично је осуђен на смрт стрељањем, али постоје индиције да је остао жив и да је служио комунистичкој власти одајући ко је и шта причао током окупације. Држали су га живог док им је био од користи, а како је скончао не зна се. Не постоје званични документи који то потврђују, али ту информацију добио сам од Бранислава Божовића, који је учествовао у послератном ислеђењу Бећаревића, а који је аутор једне од најважннијих књига о тим репресивним методама Специјалне болнице током окупације – каже Ристановић.
ПРАВА ИСТИНА О “ОТПИСАНИМА”: Колико је заиста Немаца убијено у окупираном Београду
