Прочитај ми чланак
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога…
Причу о Александру Ерековићу почели смо стиховома једне од наших најумнијих глава, а све због настављања приче о мађарском моделу решавања проблема.
Истражујући проблем, поново смо се вратили у наше двориште напуњено са 22 000 идентична проблема. Нисмо превелики фанови (ову реч користимо да би нас новокомпоноване Леуше разумеле) мађарског премијера, али јесмо фанови државне националне политике и модела дражавности, који уз руски модел постаје препознатљив у свету и почиње да нервира оне што изигравају богове.
Александар Ераковић, врсни инжењер, остао је кући јер није хтео нигде да оде. Каже да би у Аустралији и на Новом Зеланду имао осећај да хода наглавачке, али после онога што му се десило у нашој земљи, помислио је на тренутак да не зна где се налази. Што каже прост народ, ухватио се за главу. Таквих Александра у држави Србији има 22.000. Да су се задуживали у просеку 50.000 ЦХФ, а сигурно је та сума већа, јер у то време вредност станова била већа, укупно задужење је око 12,100,000,000 ЦХФ.
Прочитајте и послушајте муку 22.000 појединца (и више) коју нам је послао Александар.
За Ћирилизовано и СРБИН.ИНФО,
Милорад Ђошић
Када је Швајцарска централна банка крајем јануара одустала од фиксног девизног курса, постало је јасно да корисници стамбених кредита у францима убрзаним корацима хрле ка провалији.
МОЈА ПОРОДИЦА ЈЕ ЈЕДНА ОД ТИХ!
Моја породица је једна од 22.000 у Србији коју чека неизвесна и мрачна будућност у својој рођеној земљи, а пре седам година када смо узимали кредит за стан мислили смо да тим чином осигуравамо будућност наше деце и нас самих. Те 2008 год. били смо решени да нађемо стан и да после дугог низа подстанарских година најзад обезбедимо трајни смештај и прекинемо мучна сељакања по изнајмљеним становима.
Када смо напокон нашли нешто што нам иоле одговара, цене некретнина су отишле у небо, али смо одлучили да загриземо и да идемо до краја. У банку смо дошли без неког великог знања о целом банкарском систему, али имали смо поверења и били смо сигурни да смо на правом путу. Кредит смо желели да подигнемо у еурима, што нам се чинио као најлогичнији избор обзиром да се и некретнинама трговало у тој валути, али службеник у банци нас је систематски убеђивао и убедио да је кредит у францима бољи избор, још када смо на то додали и препоруке тадашњих водећих економиста и финансијских експерата, нисмо имали двојбу.
Руку на срце, гувернер Јелашић је тада бојажљиво упозоравао на опрез, али ако је он сам и дозволио да се такви кредити пусте у промет, помислили смо да је то једна од уобичајених политичких прича. Били смо мирни следећих шест месеци, све је било по плану, а онда већ почетком следеће године почињу да стижу анекси и креће се са променом услова кредита. Све се објашњава светском кризом и лошим рејтингом наше земље, а нас доводе пред свршен чин, потпиши или одустани, исплати банку у целости, или пристани на нове услове. Потуно смо усамљени и затечени, а Народна банка служи више као филијала и портпарол страним банкама, него нама грађанима ове земље који не знају шта их је снашло.
Убрзо после 2008. године, за све те породице почиње пакао. Нико ко није у тој кожи био, не може да замисли како изгледа „живот са швајцарцем“, колико се људи разболело, развело, колико деце није отишло на екскурзију, почело да се бави спортом, како су ноћи тешке, а јутра мучна. Како изгледају стеге које ти не дају да одустанеш, да се извучеш из живог блата.
Није могуће банкама вратити станове, није могуће више зарадити толико новца за месечну рату, није могуће ни душу ђаволу продати. Остајете вечити робови, јер некретнина коју сте узели више не вреди ни приближно онолико колико дугујете банци и ако је вратите банци, опет сте дужни и тако у круг. Дуг банци се из године у годину не смањује, већ се повећава. А онда премијер, гувернер и остали који би требало да буду одговорни додатно потапају своје грађане. Кажу сами сте криви, преузмите ризик, чупајте се сами. Препуштамо вас канџама банака.
У мом уговору главница је исказана на 179.000 ЦХФ, или у том тренутку 112.000 Евра, колико је и вредела некретнина (78квм), која је била предмет куповине. Рата је износила 43.000 динара првих шест месеци. Данас, после шест и по година уредног отплаћивања кредита, рата нам је преко 85.000 динара, а главница прерачунато 137.000 Евра!!! У исто време, цена наше (и сваке друге некретнине у овој земљи) је драстично пала (прерачунато за 30%). Ово је очигледна лихварска отимачина у којој си после шест година давања пара некоме дужан (много) више него што ти је позајмљено, не рачунајући уобичајено каматно задужење…
Криви смо што нисмо побегли из ове земље пре двадесет година!!
Поражавајућа је изјава Премијера да нема много грађана који су се задужили у овој валути. Не знам да ли су сви свесни тежине овакве „лидерске“ изјаве. Нема много грађана! Па то је 22.000 кредита, што је минимум 44.000 грађана, а вероватно око 100.000 људи укупно, ако укључимо чланове њихових породица. То је један већи град у Србији који тренутно тоне, много више од броја Срба на Косову и Метохији, становника Обреновца, радника Сартида и сл., свих оних које су већ пустили низ воду.
Свесни смо да интервенција државе у овом смислу кошта. Чак и да нису упознати са садржином зеленашких уговора које су банке тада потписале са грађанством, знам да врло добро знају шта је све банкама дозвољено у Србији. Верујем да је Влада Србије добро упозната са богаћењем (страних – домаће сами уништавају – видели смо како) банака на овом тржишту, и суманутом зарадом банака од кредита у ЦХФ. Ми не очекујемо да неко други плаћа наше дугове, већ да се они сведу на разумну меру „нормалних“ кредита и омогуће живот достојан човека.
Банка са којом смо потписали овај лихварски уговор је тадашња белгијска КБЦ Банка, филијала Београд, а све кредите у Швајцарцима је 2013 г. преузела Социете Женерал Банка која је, као што знате, француска. Она нас данас тлачи, иако немају никаквих губитака по оваквим уговорима, јер су све обавезе раздужили у еврима, својевремено. Узалудне су биле притужбе, жалбе и молбе, зачарани кругови бирократије, рате су расле као и главница дуга, банкарски службеници су нам нудили „добронамерна“ решења, баш као што су и нацисти желели да помогну јеврејском народу у Другом Светском рату.
Променили смо преко двадесет „личних“ – каква хипокризија! – банкара у нашој банци, тражећи одговоре и помоћ, све док нисмо схватили да су нас у ствари намерно вртели у круг, остављајући нас да се сналазимо како умемо и да плаћамо оно што су нам сервирали. Када је Централна банка Швајцарске 2011. године фиксирала курс у односу на евро, те када је у циљу подршке предизборној кампањи Бориса Тадића, НБС одлучила да препоручи страним банкама да нам ипак врати део новца од камата, који су нам опљачкали последњих година при незаконитом подизању камата, понадали смо се да нам стижу бољи дани. Неке банке су усвојиле ову препоруку, неке нису.
Оне које су усвојиле, вратиле су, у просеку, око 1,6% главнице, једнократно. Ето, да наведем и то, иако је смешно у поређењу са новцима које нам отимају. Динар је наставио да тоне и после тога, рате су расле, а ми смо се све некако надали да ће Народна банка ипак смоћи снаге и покушати да нађе трајно решење за све нас. Ухваћени у клопку, без могућности за било какав маневар, цене станова су падале, главница дуга се повећавала, а моја породица из дана у дан западала у све већи мрак и страх.
И онда је уследио нови ударац, као завршни директ у боксу. Швајцарски франак је ослобођен фиксног курса и преко ноћи се изједначио са евром. Рата нам се у црном трену винула у небо, главница такође, постало је јасно да је брод потонуо, и само је питање времена ко ће се први удавити у леденим водама „банкарског сектора“!
Народну банку Србије, као и цео банкарски систем ове државе не занима 22.000 породица, остављају нас да се подавимо као мачићи, а пошто је то релативно тешко правдати, извргавају нас руглу да смо коцкари и преваранти који су хтели да зараде на почетку (?!), а сада се још и буне и траже помоћ. Ми не тражимо да неко други плаћа уместо нас, ми тражимо да нас неко заштити од страних лихвара и зеленаша и да наша земља стане иза нас, а не иза страних окупатора.
Стручњаци из Народне банке и Министарства финансија не желе да разумеју да ако ми пропаднемо, то неће бити крај мука и за саму државу. Како су наше главнице толико нарасле, скоро су дуплиране, а цене истих станова драстично опале, те се не могу продати и покрити цео кредит, банкарски сектор ће се напослетку наплатити од саме државе, јер су махом сви кредити и осигурани код НКОСК-а, па ће се све прелити поново на пореске обвезнике.
Да расчистим: држава (свака правна, додуше) може да примора банке на измене услова кредитирања у разумном оквиру, пример су Мађарска, Хрватска и сл., али мора постојати политичка воља и свест да се првенствено помогне себи и свом народу, па тек потом покуша заштитити интерес страних зеленаша.
Ми, нас 22.000 породица, 100.000 становника, дечака, девојчица, мајки и очева, не живимо у Швајцарској и станове које смо купили нисмо изнели из земље, па онда молим ову државу да се према нама не опходи као према страном канцерогеном телу кога треба одстранити.
ДА ЛИ ТРЕБА ДА ЖИВИМО У НАШОЈ ЗЕМЉИ ИЛИ У ЊИХОВОЈ ДРЖАВИ?
