Прочитај ми чланак
Муслимани никада нису постали Турци јер су сачували свој матерњи језик, стару традицију и увек су знали своје порекло, каже историчар и професор Салих Селимовић који је врстан познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе.
Он је објаснио узроке историјског раздора Срба муслиманске вероисповести и Срба православаца.
„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би „хтели“, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.
Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘.
Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам?“, наводи Селимовић.
Он је истакао да су ислам прво прихватиле властелинске православне породице.
„У првом периоду турске окупације ислам су прихватали појединци из властелинских породица, трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где је деловање Српске православне цркве било слабије. Власи су били слободнији од земљорадника и вршили су разне помоћне војне службе за Турке.
Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом:
„Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина. “Ко је од србских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?“.
Селимовић наводи да, први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исхаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других.
„Наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира на то којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци.
Од етничких Турака су се увек разликовали.
Ни Османлије у њих нису имали поверења, па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, глуп, тврдоглав„, наводи Селимовић закључујући да муслимани нису третирани као прави Турци, а да се ни они сами у души нису тако осећали.
На питање колико греше данашњи муслимани, а колико Срби православци, Селимовић каже да је највећи проблем политизација и код једних и код других, мада има и много неразумевања и непознавања.
„Ту је и онај фанатични и ригидни верски фактор. Мора се признати да је код великог броја муслимана присутан комплекс, а код неких, можда, и осећање кривице. Вере и идеологије су се мењале и мењаће се док постоје људи. За мене је много битније којим се језиком говори, које је етничко порекло и које су народне традиције, па да се на основу тога зна и национална припадност.
Позитивни грађански закони дозвољавају да се човек као индивидуа изјасни да је Кинез, Јапанац, Немац, Турчин, Бошњак, али да ли се он и стварно тако осећа, и да ли тек тако само декларативно може бити припадник тих нација? Наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци, требало би да воле своју земљу, јер су и њихови пра, пра дедови ту поникли.
Није добро да се воли туђа земља више од своје, јер у том случају Србин православац с правом може да се љути и да каже:„Па кад више волиш туђинску државу, онда иди тамо. Шта ћеш овде!“
Селимовић наводи и да су се поједини Срби муслиманске вероисповести вратили светосавској вери.
„Неки су поново приступили православљу дубоко убеђени у исправност тог чина, док су други то чинили из нужде или после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то би требало да буде лични чин сваког човека. Промена вере, у сваком случају, неопходно је да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања.
Као један изузетан пример и чин наводим славног редитеља, уметника, филмског ствараоца, и прегаоца на другим пољима – Емира Кустурицу. Он је изузетна и самосвесна личност, храбар је и доследан. Ви браните истину, без обзира на чињеницу што се то не допада појединим верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву. Није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија, и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују.
Њихов би посао требало да буде истински рад са верницима, а не да им верник буде средство политичке манипулације“, закључује Селимовић.
