Прочитај ми чланакЗборник “Историја једне утопије” садржи текстове стручњака и првих имена српске науке и културе. Већина сматра да је биланс југословенске идеје и југословенског искуства српског народа превасходно или изразито негативан.
Ту се, међутим, налазе и кључни текстови великих српских интелектуалаца који су, уочи “Првог светског рата”, уобличавали југословенску идеју, као и темељни радови аутора који закључују да је југословенско доба обогатило и унапредило наше историјско искуство. Ни реч “утопија”, за коју су се уредници определили, нема једнозначан смисао. Утопије, не заборавимо, инспиришу и покрећу. У одређеном смислу, тако је са идеалима већине људи. Тако је, по мом мишљењу, било и са југословенским идеалима. Идеја је била привлачна. Искуство је, међутим, отворило питање стварних српских ресурса и, што је још важније, времена мира потребног за тако замашно прегнуће. Питање суштинског смисла југословенске идеје отворено је геноцидом у НДХ. Југославија је имала моћне непријатеље и два пута, 1941. и 1992, срушена је ратом, спољним ударцима, за којима су уследила унутрашња разрачунавања – каже за “Данас” историчар Милош Ковић, један од аутора текстова у двотомном зборнику “Историја једне утопије”, коју је издавачка кућа “Катена мунди” објавила поводом 100 година од стварања Југославије.
„Кад је реч о Србима, потребно је време да би зацелеле ране нанесене разарањем државе у којој су били уједињени, њиховом насилном поделом на неколико држава, масовним етничким чишћењем коме су подвргнути, као и медијском антисрпском хистеријом која и данас траје. “Историја једне утопије”, међутим, потврђује да је разуман разговор већ данас плодотворан. Стогодишњица стварања Југославије биће пропраћена низом округлих столова и конференција, где ће сигурно бити занимљивих и подстицајних тумачења“, каже саговорник “Данаса”.
„Стварање Југославије било је припремљено у умовима интелектуалаца“, наставља Ковић. „Оно се не може приписивати само регенту Александру Карађорђевићу. Историјски корени ове државе могу се пронаћи како у просветитељском и револуционарном секуларизму 18. и 19. века, тако и у римокатоличком, противреформацијском панславизму 17. века и аустрославизму 19. века. У стратешком смислу, Југославији су силе “Антанте” намениле улогу почивше Аустро-Угарске – да спречава продор Немачке и Русије у Југоисточну Европу. Онога часа кад су Американци, Британци и Французи пристали на уједињење Немачке и кад су успели да разбију Совјетски Савез, Југославија им више није била потребна. Она је била део “Версајског поретка”, који је потрајао од 1919. до 1989. Уједињена Немачка ју је изнова, као и 1941, разбила. Много фактора утицало је на настанак и нестанак Југославије, али су, по мом мишљењу, пресудне биле одлуке великих сила“, констатује Ковић.
„Југославија је, на свој начин, решила српско национално питање. То се може рећи чак и за Титову Југославију, у којој су Срби подељени на пет република и још две аутономне покрајине. Чак и у тако понижавајућем положају, Срби су се тешили чињеницом да и даље живе у једној држави. Не треба заборавити да Лика, Банија и Кордун, нити загребачки Срби, нису улазили ни у једну од “Антантиних” понуда о проширењу граница Србије, за којима се данас толико жали. Покушаји да се геноцид над Србима у НДХ протумачи претходном “српском хегемонијом” могу да се упореде само са покушајима да се “холокауст” објасни претходном “јеврејском превлашћу” над немачким народом и аријевском расом. За “Јасеновац” и “Аушвиц” нема оправдања. Хрватска наука и јавност се, једноставно, нису суочили са геноцидом извршеним од 1941. до 1945. на онај начин како су то учинили, рецимо, Немци. Погледајте те невероватне усташке рецидиве у самом врху хрватске државе. А кад је реч о хегемонији, сећам се да је Душан Батаковић говорио да је, ако је прва Југославија, због свемоћи Карађорђевића и унитаризма, била српска, онда се за другу Југославију, због свемоћи Тита, конфедерализма, дељења Срба и уједињавања Хрвата, може рећи да је била хрватска“, мисли Ковић.
Културни рат између Југословена и Срба
Због упорних и жилавих југословенских илузија Србија је у 21. век ушла без јасног државног и националног програма – мисли Ковић. На њих се данас успешно калеми и евроентузијазам – додаје. „Погледајте само овај идентитетски циркус у Црној Гори. У Београду се и данас води културни рат између Југословена и Срба. Људи апсолутизују своје младалачке успомене на Југославију и не желе да знају ни за какве “Јасеновце”, “Јадовна”, “Пребиловце”, “Шарговце”, “Блескове” и “Олује”. Та опијеност собом и тај недостатак историјске, па и моралне свести, у корену уништавају сваку дубљу културу и спречавају трезвено осмишљавање сваког дугорочног политичког програма. Југословенска идеја била је племенита замисао. Југословенство спада у наше културно и историјско наслеђе. То искуство смо, међутим, прескупо платили. Југославија остаје, једноставно, само једна од држава у којима су Срби, у дугим вековима своје историје, живели. Вреди размислити о томе да ли ћемо своју званичну, националну културу утемељити у седам деценија старом наслеђу Тита и Кардеља, или у осам векова живом предању и култу Светог Саве и Светог Симеона“, закључује Ковић.
Идеја
Идеја издавача “Историје једне утопије – 100 година од стварања Југославије” била је да истражи однос српских историчара према држави које више нема, али да, при томе, избегне “црно-бели” поглед на тему која читав век изазива поделе у српској јавности. Зборник је посвећен преминулом историчару и дипломати Душану Т. Батаковићу, аутору уводног текста “Балкански пијемонт – Србија и југословенског питање”.
