Да би историја постала права „учитељица живота“ неопходно је у историјским процесима, посебно оним дугог трајања, уочити одређене законитости које нам могу помоћи да схватимо дубље узроке одређених догађаја али и да предвидимо даљи ток историје.

Гледано из „атлантскоцентричне“ перспективе чији се епицентар налази у Лондону разлози за агресивну политику, интензитет, средства па и протагонисти агресије се мењају али њени општи циљ се не мења. У последња два века основни противник је руско-православни цивилизацијски круг чији ја најважнији сегмент Русија а прва предстража у Европи Србија.

У односу према Русији можемо, анализирајући управо процесе дугог трајања, видети да се Велика Британија борила да сузбије утицај „царске Русије“, па „совјетске Русије“, па „Јељцинове Русије“ а данас је њен основни противник тзв „Путинова Русија“. Борба за демократију, борба против комунизма, борба за права муслимана или било шта друго, само су изговори да се реализује агресија на Русију као носиоца потпуно супротног друштвено-психолошког концепта од оног који пропагира „запад“.

Није зато случајно што су Срби били изложени перманентној аресији која је кулминирала троструком агресијом у XX веку а коју су отворено реализовали Немци али чији је сарадник била Велика Британија. Други светски рат је најјаснији пример.

Улазећи у рат на страни Велике Британије жртвовала је властиту независност пред немачком агресијом са надом да ће на крају рата учествовати у поновном успостављању своје независностти и демократског друштвеног уређења. Уместо тога била је изложена понижењу оних који су још пре рата Хрвате, као католике и „културно надмоћније“ означили као своје фаворите, на исти начин како су то учинили и Немци. Увек, не без разлога, осумњичени као безпоговорни руски савезници Срби су били осуђени на неповерење.

Архивски фондови Војног архива пружају обиље докумената који сведоче о борби српског народа против нацизма али и за властити опстанак. Пажљива селекција докумената у време партијског монопола Комунистичке партије створила је слику о једном покрету, једној партији и једном вођи чијом су се генијалношћу  сви југословенски народи па и Срби ослободили немачке окупације. Нажалост стварна слика је била сасвим другачија.

У грађанском рату, два у суштини антифашистичка покрета су међусобно проливала крв из властитих политичких разлога што је окупатору омогућило да одржи систем окупације и избегне велике губитке. Доласком Црвене армије, која је поразила Немце, власт је предата у руке Јосипа Броза који је довршио оно што су Британци планирали. Три Хрвата, Шубашић као председник краљевске владе у Лондону, Павелић као поглавник НДХ у Загребу и Јосип Броз у Београду одлучили су судбину Срба и Србије. Три године касније Српски комунистички кадрови су, у страху од њиховог русофилства, послати на Голи Оток.

Са друге стране судбина Краља Петра II и генерала Михаиловића је показала да ни верна служба и оданост Великој Британији нису довољни да не будете издани и одбачени. За то нису постојали војни већ искључиво политички разлози и то они везани за обезбеђење послератног уређења Југославије, по вољи Велике Британије.

Данас стојимо збуњени пред чињеницом да наши бивши савезници у антинацистичкој борби подржавају усташе, балисте или бандеровце покушавајући да схватимо зашто представници Русије нису позвани на облежавања дана ослобођења Аушвица који су ослободили баш борци Црвене армије. Прави одговор лежи управо у анализи процеса дугог трајања. Нацизам није био заједнички непријатељ, он је био само једно од оруђа у рату који се перманентно води вековима а чији је основни циљ успостављање хегемоније над планетом и свим њеним ресурсима а коме препрека може бити само постојање јаке Русије.

Извор: fsksrb.ru

Ознаке: Велика Британија, Драган Крсмановић, Други светски рат, Русија, САД, спољна политика, Србија