Прочитај ми чланак
Писмо мајци
Драга мама,
Не могу да лажем. Не могу ти рећи да сам постала по професији писац,историчар, нити пак антрополог, социолог или политичар. Ја сам мајко, она, којој си „заборавила“ рећи да је читава твоја фамилија побијена тог хладног фебруарског дана 1942 год.
Побијено је 22 чељади из Стијаковића у Мотикама, без иједног испаљеног метка од стране комшија Хрвата- шокаца,предвођени фра Филипом Мајсторовићем из петрићевачког самостана. Твој тата је покољ преживио јер је био заробљен и одведен у Њемачку. Али не и његова дјеца из првог брака – укључујући и 6-мјесечног сина набоденог на бајонет којег никад није ни видио. Преживо је покољ и стриц Драган, којег је његова мама сакрила испод кревета и зашушкала јастуцима,па је гледао како једно по једно од укућана падају у локвама крви.
Никада нико мени ово казао није до књига врхунског историчара Лазара Лукајића „Фратри и усташе кољу“.
Зар сам ја ово мајко, пуким случајем из књиге сазнати морала?
Осјећам се преварено, празно и тупо. Не осјећам бол, само језу која ме прожима кад се деде сјетим како је само хрватске шокце мрзио. Ја сам мислила да деда њих не воли јер је мој тата у рату био, ја сам његово понашање са грађанским ратом у Босни (1991-1995) повезивала. Сад ја знам да то дубље коријене има.
Истраживала сам. Морала сам. Савјест ми није дозвољавала да окренем леђа овом откровењу. Морала сам сазнати разлог оваквог монстроуозног злочина. Није ми јасно како се то могло десити. И зашто сте сви ћутали? Зашто сте ми говорили да онај споменик са именима силним иза куће дедине је подигнут крави Дикуљи коју сте ви као дјеца много вољели?
Мајко, хтједох да ти кажем да мислим да знам разлог зашто ти је фамилија побијена. Није само Павелић крив. Онај Павелић којег је деда знао тако масно да опсује, а да дода и Степинца приде.
Сјећаш ли се ти мајко, кад је Папа долазио у родну ми Бања Луку да беатификује тамо неког свеца у том истом самостану на Петрићевцу, одакле је и кренуо покољ оближњих села предвођеним фратром? Мора да се сјећаш, јер је деда био много бијесан и хтио да на све четири (двије ноге и двије штаке) иде да га убије.
Е, тај неки светац Иван Ханс Мерц се зове.
О њему ћу ти казати мало боље.
Он је мајко, рођен од оца аустроугарског окупатора Босне и мађарске јеврејке по зањимању проститутке у мојој Бањалуци. Од родитеља је примио пристојно, либерално, грађанско васпитање, баш као што сте и ви мене васпитавали. Али од њих није добио никакву духовну подлогу. Иван, мајко, био је добро, пристојно, интелигентно дијете. Али у мојој гимназији мајко, угледни римокатолички лаик,професор књижевности, научио је Ивана кроз књижевност да посматра свијет кроз призму римокатоличких „истина“ и моралних поука „цркве“. Кроз књижевност мајко,васпитавао га о католицизму, али без иједне ријечи о вјери!
Иван се мајко, упецао у римокатоличку замку, а ни свјестан био није. Нису му ни родитељи свјесни били. Млади интелектуалац, жељан знања, добио је стипендију од језуита да студира на католичком институту у Паризу. Родитељи су му срећни били што је такву престижену стипендију добио. Сваки родитељ жели најбоље за дијете своје. Језици су му добро ишли, знао је перфектно говорити и њемачки и француски.
Утицај вјере посијан од римокатоличког лаика још у гимназији имао је толико велик утицај на живот његов да је своју докторску дисертацију успјешно одбранио на француском језику у Загребу. А носила је назив „Утјецај литургије на католичке писце у француској“.
Међутим мајко, његова зљубљеност у вјеру, оданост „цркви“,а посебно папи,није остала неопажена у Риму.
Папа Пије XI лично позива младог новопеченог доктора Ивана, у чије школовање је „црква“ много уложила. Позива га да и на Балкану, а по угледу на Италију, оснује злогласну Католичку Акцију. Знам да не знаш шта је то, јер сте и ти и тата у Соколовима били.
Док сте ви ишли на приредбе, игранке,такмичења које су Соколови организовали за младе, либералне људе, Орловска организација је стриктно у католичкоме духу младеж васпитавала. Ту организацију је Иван Мерц основао.
Ударио им је мајко, трајне темеље доктрине римокатоличке „цркве“ и Католичке Акције. Од те 1922. године, генерације и генерације младих католика се васпитавало у чисто религиозном духу. Да буду одани цркви и папи. По било коју цијену. Па и цијену живота. Тако су мајко,насилно створили данашњу државу Хрватску. Изједначили су тамо том народу појам вјере са појмом националности. Почео је политичар Анте Старчевић да сије клицу мржње према другим народима још с краја 19. вијека и да буди хрватску учмалу свијест, а Иван Мерц је другим, вјерским путем изједначио појам „хрвати“ са појмом „римокатолици“, те тако настаде Хрватска држава (Цивитас Деи) очишћена од било које друге народности и од било које друге вјере. И то још прије Хитлера и фашизма!
Ова Иванова организација, Орлови, била је приморана шестојануарском диктатуром да се распусти, али се њихов предсједник, др Иво Протулипац јако добро снашао, па је брже боље основао другу организацију која ће дјеловати на чисто „религиозном“ основу. А у ствари то је иста организација била,са истим члановима и дјеловала је на истим принципима,само је добила ново име- Крижари. Иван је млад умро,са свега 32год,па је на успомену на њега Иво овакво име организацији дао. По угледу на еугаристијске крижаре у Француској.
Иван млад умрије,1928 године, од упале синуса. Али не само да је успио да проведе у потпуности Католичку Акцију кроз Орлове,тј Крижаре, већ је и направио нацрт једне друге организације, али само за жене. То је био женски лаикат који је по његовом нацрту десетак год након његове смрти основала његова тијесна сарадница Марица Станковић.
Та организација се звала Сураднице Криста Краља. Могла бих много да ти испричам о њима, али ћу ти само укратко рећи да су чланице ове организације биле познате по томе сто су у Јасеновцу мориле гладју и убијале малу дјецу. У ТОМ Јасеновцу,за који сам ја мислила до скора да је то неко туристичко мјесто у Хрватској,јер лијеп споменик има. А ТАЈ Јасеновац биће једини концентрациони логор у СВИЈЕТУ који је имао одјељке посебно само за дјецу, а настаде давно прије самог Аушвица и Матхаузена! У ТОМ Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома мајко, бруталном смрћу је уморено преко 700,000 Срба, 23,000 Јевреја и 80,000 Рома, медју којима бјеше око 110,000 дјеце испод 14 година старости. Овај податак нађох у списима коју је донијела Међународна комисија за истину о Јасеновцу у којој нема ни српских, нити хрватских чланова.
Због својих (не)дијела у Јасеновцу,у послијератном режиму, Марица је била „награђена“ са пет година робије.
Иван,као што написах,је умро давно прије избијања II Свјетског рата, али је оставио иза себе одшколовану нацију оних који ће убијати, клати, силовати и пљачкати све што им се нађе на путу. А све у име вјере и у име папе. Плодове Ивановог рада, дакле, пожњео је Анте Павелић, језуитски питомац травничке гимназије.
Крижари су током рата тијесно сарађивали са усташама. Многи од њих су и саме усташе били. Иванови Крижари и дан данас дјелују по Босни и Хтватској,само су опет промијенили име па се сад зову Младеж Еухаристијског Покрета. Сураднице Криста Краља и даље дјелују несметано,са сједиштем у Загребу.
Усташама мајко,Иван је био њихов највећи духовни вођа. Идеолог којег су дизали у небо.
Видиш мајко, није само Павелић крив. Ако се питаш како се маса обичног народа претворила у кољаче комшија с којим су до јуче добри били, као што је случај код нас био, то ће ти најбоље објаснити Владимир Умељић у својој књизи „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида“. Не могу сада да ти објашњавам ову изванредно постављену теорију, јер мене нешто друго мори.
Разлог што ти све ово пишем је – мој Филип.
Следеће године треба да га упишем у школу.
За приватну школу ми новца немамо. То сама знаш.
На дну наше улице је државна школа. Њихов просјек није баш похвалан, а свакаквог народа ту има. Не питај.
С друге стране, 10-ак минута од наше куће аутом има једна Католичка школа са најбољим просјеком у окружењу. Јест да је био скандал у тој школи прије неколико година о сексуалном злостављању неколико ученика,али су новине писале да се то сад све ријешило и да је сад све у реду.
Недавно је и наш поп уписао своју дјецу у католичку школу. Мало смо причали на ту тему, и вели ми он да дјечије опредјељење зависи од кућног одгоја. Али он има свршен теолошки факултет, он ће ваљда бити способан да препозна финесе и да одбрани дјецу од римокатоличког утицаја. А шта ћу ја?
Ево, и у Бања Луци, послије неуспјелог покушаја да мојој Гимназији дадну име „Иван Ханс Мерц“ , римокатоличка „црква“ у сред сриједе града отвори католичку гимназију која носи његово име. У сред сриједе града, 30 метара од Општине, у СРПСКОЈ улици, стоји огромна биста Ивана Мерца. Питам се ја шта се ово дешава?
А попа питам, кад католици толике школе отварају, зашто се и наша, православна Црква не угледа на њих па не отвори овде, у сред Лондона, православну Гимназију. Добих одговор да услови још нису сазрели. Чини ми се да нисам сазрела ја, јер добро знам да је сам Иван поручивао да „У средњој школи ваља ђака научити католички мислити о повијести,умјетности,философији и др; о свим оним питањима о којима се у школи говори“
Ја имам најбоље интересе у срцу за своје дијете. Желим да напредује, да има добро образовање. Ама бојим се да ће ми га отети ако га у католичку школу упишем. Као што су и Ивана узели. Бојим се ја мајко, да ће ми Филип постати други – Иван!
Шта да радим?
Воли те твоја
Драгана
Извор: Часопис „Људи говоре“, Торонто
На „Борбу за веру“ на објављивање проследио проф. др Србољуб Живановић
(Борба за веру – Драгана Мијатовић-Томашевић)
