Прочитај ми чланак

Иван Ивановић: Зашто бојкотовати хрватске производе (ВИДЕО)

0

 

Иван Ивановић објашњава зашто сви требамо бојкотовати хрватску робу.

Srbin.info

 

Ознаке: , ,

6 коментара “Иван Ивановић: Зашто бојкотовати хрватске производе (ВИДЕО)”

  1. Гроф Сава Владиславић каже:
    25.09.2015. у 02:18

    Мислим, сами смо криви.
    Пријатељ мој, нешто се занео око извоза, упознао неке људе из Хрватске, па помислио да може озбиљно да наступи и тамо. Први пут кад је попио: „нећу ја од четника да купујем робу“, помислио је да је то изолован случај. Али…

  2. Лав Јеленовић - БИП каже:
    24.09.2015. у 23:36

    У већини случајева хрватска роба је скупља од конкуренције. Нпр подравкини производи, па цедевита итд. То је довољан разлог за избегавање а о томе још ко је земља порекла да и не причамо. Да су наши сународници Срби остали у значајнијем броју, због њих бих куповао и хрватско јер би тада и Срби имали зараду. Овако немам разлога уопште да купујем али зато имам много више разлога да ништа хрватско не купујем.

  3. novica o каже:
    24.09.2015. у 22:57

    ruku na srce,ima mnogo inteligentnijih nscina ds se narod upozna kako su hrvatski hohstapleri muljajuci sa domacom bagrom postali vlasnici srpskih fabrika,oranica,trzista,novcanika.Treba ispisati imena hrvatskikih proizvoda koji svakako nijesu losi ali ih treba bojkotovati,Pa inat i prkos su srpski karakterni znaci.Treba se potruditi da hrvatski oraci,kopaci i beraci osete bankrot i bojkot.Ovo sto stre pustili kao ‘interesantno’ je glup kic i vredja intel. obicnog coveka.

  4. C.M. каже:
    24.09.2015. у 19:41

    Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

    Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji „Agrokor“
    je postalo „tesno“ u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na
    tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim „Delezom“.

    Naime,
    Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom „Idea“, kontroliše četiri
    petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi
    dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i
    poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu
    Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo
    poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog
    seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno
    pražnjenje srpskih sela.

    Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez
    saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne
    forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom
    Vučićem.

    Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine
    srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi
    dobio saglasnost za njegov „istočni greh“, ali samo pod uslovom da sa
    sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo.
    „Agrokor“ Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25
    miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom“.

    Do tada, „Frikom“
    je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom
    nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i
    hrvatskih
    ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor“ u Srbiji postao vlasnik fabrike
    ulja „Dijamant“, Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina“, lanca
    hipermarketa „Idea“, kao i vode „Mivela“, „Nove sloge“ iz Trstenika i
    „Zlatnog traga“ iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u
    Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju
    „Victoriaoil“, uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom „Iskon“.

    Na
    srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina
    koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine
    srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja „Iskon“ koje je Todorić
    iskoristio za proizvodnju svoje robne marke „K plus“. Kupovinom
    kompanije „Victoriaoil“, Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade
    preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

    Ali,
    nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište
    za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće
    kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa“
    (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik
    „Soko štarka“, „Grand proma“, „Palanačkog kiseljaka“ i mnogo toga još.

    Tedeski
    se dokopao srpske firme „Fudlend“ poznate po organskoj proizvodnji
    srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno
    odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

    Oduševljen
    lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da
    srpsko tržište tretira kao „domaće“. To ne bi bilo loše, kad bi se
    hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz
    Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u
    beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

    Znatno ranije,
    zagrebačka mlečna industrija „Lura“, kupila je „Somboled“ iz Sombora,
    dok je „Vindija“ iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne
    hrane „UNIP“ iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa“ u Plandištu.

    Hrvatski
    kupac „Našice cement“ je kupio četiri firme i to: „Jelen Do“, „Polet“,
    „Stražilovo“ i „Opeka“. Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska
    preduzeća: „Radijator
    Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz
    Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum
    osiguranje“…

    Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

    Mnogo
    pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da
    investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa
    u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske
    banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u
    Srbiji.

    Pretenzije ove
    gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno
    poznato.
    U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno
    krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije
    hrane.

    Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti
    celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode
    direktno iz Srbije. „Agrokor“ u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu
    milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza.
    Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije
    sabrao.

    Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska
    bude „lider u regionu“ i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u
    Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore
    činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor“ investirala 110 miliona
    evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj
    kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor“ je od EBRD dobio
    kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i
    širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea“ u Srbiji!

    To je bio i prvi kredit
    koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego
    za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako
    EBRD „pomaže razvoju srpske trgovinske mreže“, a zapravo je pomogla
    hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan
    dugoročni kredit „Agrokoru“, ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

    Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

    Srpska
    kompanija „Galeb group“ iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav
    Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se
    pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski
    paket akcija preduzeća „Pluto“ iz Zagreba, što je obrazloženo da je
    navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan“.

    Kompanija
    „Danube Food Group“, u čijem sastavu se nalazi „Imlek“ i „Mlekara
    Subotica“, čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da
    na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru“ u Hrvatskoj.

    I kompanija
    „Delta“, vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je
    prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka“ u Zagrebu i
    mesnu industriju „Improm“ iz Križevaca.

    Loše se proveo i biznismen
    Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom „Svislajon“. Drašković je
    krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega
    krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi
    osvanuo je naslov:
    „…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u
    Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona
    evra“. Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev „Svislajon“ propao u Hrvatskoj.

    Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali.
    Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u
    Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska
    i nezakonska) i dalje postoje.

  5. Лав Јеленовић - БИП каже:
    24.09.2015. у 17:42

    Далеко је ефикасније да се објаве спискови њихових производа. Многи не знају ни чији је производ који купују. Осим тога држава може много ефикасније да реагује забраном продаје хрватских производа на територији Србије. Ако то неће држава да учини онда могу грађани с тим да то неће бити довољно ефикасно као када држава предузме мере. Увек ће бити оних којима је свеједно и које баш брига за Србију. Они ће увек бити пета колона и другосрбијанци. Зато треба радити на државном нивоу. Од народа се не може очекивати дисциплина и свест. Мора се натерати па макар то и било у супротностима са правом избора. Ако ћемо да делујемо онда треба то на прави начин чинити.

Коментари су затворени.