У позадини актуелних превирања на универзитету, одвија се тиха, али добро осмишљена операција политичког инжењеринга, чији је циљ — елиминација професора Милана Ломпара са студентске листе. Метода је суптилна: створити амбијент у којем ће му се цео процес згадити, док се истовремено студенти застрашују и обесхрабрују.

У том вакууму, на сцену ступа ректор Ђокић — без харизме, са биографијом која јасно сведочи о блискости са владајућом структуром. Његово политичко наслеђе вуче корене из времена министра Шарчевића, када је на сличан начин смењена и професорка Иванка Поповић. Уз то, његов приватни живот, препун скандала и наводних афера, чини га идеалним кандидатом за притиске и уцене.

Управо зато Ђокић постаје фигура компромиса. Прихватљив је свима: Немцима, опозицији блиској Драгану Ђиласу, и напослетку — властима. Његова улога у “неутралисању” студентског отпора, преговорима који су били све осим транспарентни, показује његову спремност да буде средство стабилизације.

Према том плану, студентска листа под његовим покровитељством треба да освоји преко 20% гласова, чиме се креира основа за тзв. „владу помирења“, или чак кохабитацију. Спољна политика остаје непромењена, статус Косова и Метохије се не дира, сви глуме јединство, и као у лошем филму — сви су срећни. Оскар за стабилност добија и председник, који остаје на функцији. Подсмех стварности: као да заједно владају Здравко Кривокапић и Мило Ђукановић.

Али — то је план на папиру.

У реалности, ситуација може да се обрне. Студентска кампања може да препозна фингирану помирљивост, а сам Ђокић ће показати да харизму амебе није лако сакрити пред рефлекторима политике. Када маске падну, анационални наратив неће проћи. Сукоби, међусобне оптужбе и подела гласова могли би ову „владу помирења“ да спусте испод цензуса.

И тада, стварни победник кампање биће онај ко није учествовао у заверaма иза затворених врата — Оскар. Он ће, чини се, растурити ову конструкцију, разорити привидни савез и победити на лажној искрености.

Јер студенти, колико год деловали затечено, још увек знају да мисле својом главом.

У овако дубоко подељеном српском друштву, у коме се смењују два наратива — државотворни и грађанско-глобалистички — професор Милан Ломпар се издваја као једина аутентична тачка истинског помирења. Он не пристаје на вештачке конструкције и фингиране коалиције, већ нуди оно што заиста недостаје: духовни и културни континуитет народа.

Његов наступ није површан позив на јединство, већ израз разумевања да у Србији данас живе две Србије — историјска и постисторијска, национална и постнационална, вера и сумња. И уместо да их супротставља, Ломпар их позива на разговор. Он разуме обе. И у томе је његова снага.

Ознаке: Ивица Божић, мило ломпар, ректор ђокић