Прочитај ми чланакПрема финансијском извештају компаније (закључно са септембром 2016), укупни дугови износе више од шест милијарди евра, а његов капитал износи мање од милијарду евра. Здраво пословање компаније могуће је, наводе стручњаци, у односу дуга и капитала од 3 : 1, а то је тешко оствариво у односу 7 : 1.
Према финансијском извештају компаније (закључно са септембром 2016), укупни дугови износе више од шест милијарди евра, а његов капитал износи мање од милијарду евра. Здраво пословање компаније могуће је, наводе стручњаци, у односу дуга и капитала од 3 : 1, а то је тешко оствариво у односу 7 : 1.
Агрокорова малопродаја је на годишњој Дилојтовој листи скочила за 33 места и сада се налази на 159. месту од 250 светских конкурената. Оваква међународна позиција најбоља је потврда стратегије којом се Агрокор шири и развија, рекао је тим поводом Ивица Тодорић, деценијама већ водећи хрватски бизнисмен и власник Агрокора, пословног концерна коме су претходних недеља многи већ почели да исписују умрлицу.
Зашто је вест о великој кризи у највећој хрватској компанији толико узбунила регион није тешко објаснити, будући да је Тодорић само у Србији власник трговинских ланаца „Идеа“, „Меркатор“ и „Рода“, и фабрика „Дијамант“ из Зрењанина и воде „Мг мивела“, као и компанију „Фриком“ и Кикиндски млин…
Тодорић само у Србији запошљава око 7.000 радника.
Већ дуже време, у првом маху стидљиво, а онда и све гласније, спекулисало се међу економским стручњацима у региону да ће Тодорић притиснут кризом и кредитима у једном тренутку бити приморан на радикалан рез, попут продаје једног дела бизниса, рецимо трговинског дела, док би задржао производњу. Или би, и о томе се спекулише, могао да отпусти 20 одсто запослених или да изађе на берзу и нађе инвеститоре.
По његовој изјави коју су многи жељно ишчекивали, делује да самоуверености у Агрокору не мањка.
Хрватски медији у којима је ово тема број један, наводе да ће за судбину Агрокора бити пресудна наредна година када на наплату доспева већи део кредита.
Према финансијском извештају компаније (закључно са септембром 2016), укупни дугови износе више од шест милијарди евра, а његов капитал износи мање од милијарду евра. Здраво пословање компаније могуће је, наводе стручњаци, у односу дуга и капитала од 3 : 1, а то је тешко оствариво у односу 7 : 1.
Највећи део Агрокорових дугова чине краткорочни зајмови – 3,3 милијарде евра. У наредних годину дана Агрокор ће морати да врати још 660 милиона евра на име дугорочних кредита.
Тодорић потиче из породице која кокетира са специфичним односом бизниса и политике још од његовог деде (Тодорићи, иначе, потичу из села Змијавци код Имотског) који је у време Краљевине Југославије пет година био сеоски главар, и кажу да је био за Југословенску радикалну заједницу Милана Стојадиновића насупрот већини у селу која је била за Владка Мачека. Најстарији његови синови Анте и Иван били су истакнути комунистички функционери
Почетком јануара агенција „Мудис“ смањила је рејтинг ове фирме са Б-2 на Б-3, чиме је њихово пословање доспело у категорију „знатно ризичног“.
Из Агрокора су саопштили да су „обавезе које доспевају у идућем раздобљу успешно рефинансирали у последњем кварталу прошле године и да са тог аспекта у овом тренутку немају потребу за додатним рефинансирањем“.
Агрокор се суочио и са отказивањем кредита конзорцијума четири банке (БНП Париба, Креди Свис, Голдман Сакс и ЈП Морган) којим би обезбедили продужење рокова отплате краткорочног дуга од 500 милиона евра, а из Агрокора су поручили да немају потребу за додатним финансирањем. Све то је довољно да се многи запитају шта ће бити са Тодорићевим царством које се прелило у неколико држава и како је могуће да после преживљене економске кризе 2017. године дође до ивице амбиса.
Једно од објашњења дало би се наћи у чињеници да – иако је после преузимања „Меркатора“ постао несумњиви регионални лидер – није био довољно јак да издржи конкуренцију западних играча који су дошли на хрватско и шире балканско тржиште, попут „Лидла“, „Кауфланда“, „Шпара“ или „Алдија“. А поготово „Шварц групе“ („Лидл“ и „Кауфланд“) која је, између осталог, позната по добрим кредитним рејтинзима и која је од ЕБРД-а и европских банака добила веома повољне зајмове (ЕБРД је мањински власник и Агрокора од 2006. године).
Друго образложење дало би се наћи у тумачењу Тодорићевог лика и дела од познатог хрватског новинара Дениса Куљиша: „Ослањајући се на властити инстинкт домаћег бизнисмена, Тодорић поступа онако како мисли да треба. Његов приступ послу најбоље описује придјев – страствено. Одлуке доноси самостално, муњевито, послије конзултације с двоје-троје људи у чију се експертизу поуздаје. У Агрокору се не пишу елаборати. Не воде се дуге дискусије које ће завршити компромисом. Не мора сазивати управне одборе, не мора одлуке спуштати кроз хијерархизирану ‘корпоративну структуру’. На челу Надзорног одбора сједи његов тата Анте, док га у неким репрезентативним функцијама замјењује син Анте јр. У резерви је млађи, Иво јр., док се кћи Ива бави корпоративним маркетингом.“
Породица Тодорић је специфична хрватска династија и пословање Ивице Тодорића се не може разумети без увида у историју те фамилије која се почетком деведесетих прошлог века издигла као прва међу 200 Туђманових обитељи које је требало да преузму хрватско господарство.
Осим што у широкој породици доминирају имена Анте и Иван (са варијацијама Иво или Ивица), то је породица која кокетира са специфичним односом бизниса и политике још од Тодорићевог деде (Тодорићи, иначе, потичу из села Змијавци код Имотског) који је у време Краљевине Југославије пет година био сеоски главар, и кажу да је био за Југословенску радикалну заједницу Милана Стојадиновића насупрот већини у селу која је била за Владка Мачека. Најстарији његови синови Анте и Иван били су истакнути комунистички функционери.
Анте старији је 1963. постао генерални директор Агрокомбината, јаке социјалистичке фирме за узгој стоке и извоз меса, живине и јаја. Агрокомбинат многи зову духовном претечом Агрокора. Анте старији (тако се наводи како не би дошло до забуне са Ивичиним сином истог имена, који је такође активан у руковођењу компанијом) био је посланик у Већу произвођача југословенске скупштине, посланик у Сабору, председник агронома Хрватске и Југославије, члан Управе Загребачке банке… и све тако до 1971. године, када је скрајнут са маспоковцима као техноменаџер и кадар Савке Дабчевић Кучар. Провео је четири и по године у затвору, а по изласку са сином Ивицом улази у посао узгоја цвећа. А Ивица је, кажу, лично продавао цвеће из камиона. Зато Ивицу Тодорића често називају „дететом цвећа“. Анте старији је, исто тако кажу, био близак са Фрањом Туђманом и почетак деведесетих је био идеално време за ову породицу да крене у успон. Рат и распад Југославије су дочекали са хиљаду запослених.
Недавно је у Хрватској снимљен филм „Газда“, који говори о успону Ивице Тодорића. Филм је већ при првим корацима наишао на препреку, јер је највећи дистрибутер у Хрватској одбио да га прикаже. Када су филм погледали, многи су остали разочарани, јер није било превише „прљавштине“ и није донео ништа ново.
Аутор филма Дарио Јуричан рекао је да је проблем што „код бављења оваквом темом дођеш до једне точке након које не можеш даље, јер више не можеш доћи до докумената и других доказа“, и да то није посао за њега него за полицију. А зашто се није бавио Тодорићевим пословањем ван граница Хрватске објаснио је тиме што овај има добре везе са властима тих земаља и да се не би наишло на расположене саговорнике.
О тајкунима многи би рекли много, исто колико се о њима заправо не зна.
А ако Тодорић погледа судбину његових колега у Србији, онда претња једним обичним банкротом и не делује толико страшно.
