Прочитај ми чланакКолумна Иве Антића коју је објавио за хрватски портал Индеx врло брзо се раширила по читавом Балкану. Овог пута на овај веома популаран текст стиже одговор из Београда.
Београђанка Јасмина Стојановић отвореним је писмом одговорила је Антићу представивши се као његова „српска сестра“. Њено писмо преносимо у целости.
Драги Иво,
Нисам ти сестра, ал’ к’о да јесам. И то она српска. Јутрос сам прочитала твој чланак, препричава се овде у Београду. Могла сам да наставим да мирно пијем кафу и да гледам своја ћорава посла, али нешто ме сврби да ти напишем писмо, онако јавно, да знаш да ниси сам, да нас има још, и са ове и са оне стране. Са свих страна. Али смо поражени. У својој свакодневници. Окружени преварантима, хохштаплерима, спонзорушама, криминалцима.
Српкиња сам, тим се не дичим. Србија у којој живим је земља моралних полутана, проданих душа, интелектуалних медиокритета. Србија је земља у којој се људи хвале својим везама и комбинацијама. Не стиде их се. Када се зна чији си, онда си јак. Много јак. Онда можеш далеко да догураш. Можеш да бираш посао, мужа, жену, љубавника, љубавницу, стан, викендицу, кола и све приде.
То је Србија успешних бизнисмена и спонзоруша који у својим тамно застакљеним лимузинама прелазе на црвено јер њима нико ништа не може. То је Србија у којој је мерило друштевног успеха директно пропорционално количини уграђених силикона у дупе, усне, сисе и остале органе. Али грешиш ако мислиш да је то све. Женственост се у Србији мери и дужином ноктију. Оних вештачких, накалемљених, прошараних. Женственост је у Србији директно пропорционална сличношћу са оном Цецом. Знаш на коју мислим. Што си њој сличнија, већа си риба. Она се обожава. Она је српска мајка. За њен концерт се купују места у првом реду. О њој се не постављају никаква питања. Нити ко је, нити шта је, нити ко јој оно беше муж. Ништа. Ама баш ништа. Уосталом, к’о да је то сада битно!?
У Земљи Србији заправо више ништа није битно. Ни о чему се не постављају питања. Најбоље је да се ћути и да се не таласа. Гледај како ћеш да преживиш, да отплатиш рате кредита, да платиш кирију, да обујеш, обучеш и нахраниш дете. Живот у Србији је на рате и на одложено. Срби плаћају чековима јер су им новчаници празни. Срби, они без комбинације, су мајстори пребацивања из шупљег у празно. Али њима то не смета. Срећни су. Срећни су кад виде свог АВођу који их самоуверено води ка Европској унији. То је исти онај који их је подједнако самоуверено водио ка Великој Србији. Али ретко ко се тога сећа. Памет је овде кратка, а сећања нема. Срби и Српкиње верују својем АВођи када им каже да су нерадници и лењи и да морају више да запну. Славе га и узносе када им обећава нове инвестиције и нова радна места.
Ох како је лепо радити у Земљи Србији код страног газде. Кад би само знао, брате Иво! У Србији је у процвату продаја памперс и свих других пелена јер српски пролетаријат по страним фабрикама обара гинисов рекорд у јачини бешике. Забрањено им је све. Немају права да иду у клоњу, на паузу, немају право на синдикат, немају право на одмор нити на достојне пензије. Страним инвеститорима је све опроштено. За њих српски закони не важе. Не морају ништа да плаћају. Ни порезе ни доприносе. Само нека нам дођу, нека побољшају статистику, нека се сликају са АВођом.
Српске цуре са факултетском дипломом се продају по цалл центрима где их бедно плаћају и телефонски вређају западноевропски клијенти када чују њихов искварен балкански акценат. Српске цуре са факултетском дипломом по цалл центрима такође не могу у клоњу. Српске цуре по цалл центрима не могу ни на породиљско јер одмах губе посао. Српске цуре по цалл центрима имају право на десет дана годишње слободе, остало време и живот више није њихов. Те српске цуре са факултетском дипломом по цалл центрима су несналажљиве и неспособне. Јер да су иоле веште, одавно би оне радиле у српској дипломатији као саветнице или амбасадорке.
Треба да знаш, брате Иво, да је државни посао у Земљи Србији шанса за велики напредак. Пре свега онај имовински. Што си већи Србин, већи ти је и апетит ка српским парама. И буди миран. Јер никоме нећеш морати да се правдаш. Јер иза тебе стоји армија сличних теби која ће да те пегла. Јер у Земљи Србији сви су увезани к’о танка цревца. Сви се држе и штите дупета једни другима.
Једном кад се домогнеш државног посла, брате Иво, само треба да се добро снађеш, укачиш добру везу и онда вучеш, црпиш, грабиш… Тада се пред тобом, брате Иво, отвара читав свет могућности. Државна плата ће ти доћи к’о џепарац и бићеш на коњу. Онда и само онда, брате Иво, постајеш прави Србин! Србин којег заболе што у српким болницама нема завоја. Србин којег заболе што у српским болницама са зидова отпада малтер, што подом мижу бубашвабе, што у клоњама српских болница нема ни сапуна ни папира. Чудо једно, брате Иво, па има воде!
Успешног Србина, брате Иво, не сврби што се у српским школама не укључује клима да се струјна инсталација не би запалила, што по српским школама раде незаинтересовани учитељи, што деца седе у разваљеним клупама, што се по српским школама ваљају дрога и алхокол. Што би то њега уопште тангирало?!
Успешног Србина не сврби што по српским судовима седе судије које помно извршавају наредбе бесних главоња, што се продају се за сто, двеста, триста евра, што српским правосуђем владају тржишни принципи понуде и потражње. К’о да је то сад важно!?
Успешног Србина не сврби што у српским центрима за социјални рад српске жене немају коме да пријаве своје српске мужеве насилнике. Јер српске социјалне раднице то сматрају традиционалном српском породицом. Пожељним мушким понашањем. Мушком врлином која ће одбранити свету српску земљу пред најездом белосветских педера, лезбејки, трансексуалаца и осталих страноплаћених битанги.
Успешни Србин носи утоку, вара жену, не плаћа алиментацију, има добре комбинације. Успешни Срби се међу собом лако препознају. Сви остали за њих не постоје. Каже ми моја ћерка да сам почела пуно да псујем. Мислиш ли, брате Иво, да на то имам право? Олади ми се кафа…!“, написала је Јасмина, потписавши се као Ивина „српска сестра“.
