Прочитај ми чланак
Catena mundi открива: Како с се Македонци односили према Србима 1941. Потресно сведочење двојице српких свештеника.
1. Живојин Б. Спасић, свештеник из лесковачке парохије, среза штипског, вардарске бановине. Побегао сам 7. IV 1941.
2. Напустио сам лесковачку парохију зато што су Македонци спремали да нас Србе побију чим наша војска напусти своје положаје а окупаторска их заузме.
Бегао сам у правцу грчке границе, али је одступница била пресечена, те смо се вратили у Кавадар 9. IV 1941. У Кавадару сам прочитао македонску прокламацију, где прваци позивљу људе да очисте Македонију од Срба, па чак су тако далеко ишли да нико не штеди ни жене ни децу. Кавадар сам напустио 10. IV, и 12. IV био сам већ у Св. Николи, срез овчепољски. Ту сам мислио да се информишем шта да радим, да ли да се вратим на парохију или да продужим пут за стару Србију.
У Св. Николи нашао сам г. Тому Павличића, свештеника, пореклом из Црне Горе, који ме је саветовао да што пре бегам у Србију, јер убијају све Србе, њега су поштедели под изговором да је Црногорац. Ту у Св. Николи дознао сам од једног монаха да су поједине свештенике побили Македонци. Са парохије сам пошао го. Ствари и сва имовина остала ми је.
Моја лесковачка парохија лежала је на путу Штип—Радовиште. Испред Лесковца на 3 и по км. била је наша војска ушанчена да затвори клисуру звану »Пилава«. Друга наша војска била је 600 м. више села Лесковца, артиљерија која је требала бранити пут за Штип. А испод Лесковца на 500 м. била је скривена наша моторна противавионска артиљерија. Та иста противавионска артиљерија 7. IV у 5 часова по подне отворила је тако јаку паљбу, да се село Лесковица из темеља тресло. Командант 19 и 72 пеш. пука шумадинске дивизије саветовао ми је да напустим село и да кренем на Криволаку, јер се надао да ће се водити борба до села Бреста, Шепара и Дамњана, те врло лако Лесковица као седиште и база неколико пукова може бити поприште и центар напада немачке Авиатике. Те сам у друштву двојице учитеља кренуо за Криволак. Од Криволака пошли смо у правцу Кожуха, али од наше војске која се враћала са грчке границе дознали смо да се даље не може ићи.
Македонци су чинили читава насиља и зверства. Те сам био принуђен да избегавам села која су насељена Македонцима. Обично смо у путу свраћали у турска села, те смо код њих спавали и храном се снабдевали. Цео пут до Лесковца, Криволака и Кавадара и 18 км. преко Кожуха и назад ишли смо пешке. Када смо ишли из Неготина н./В. за Велес поред пута било је на стотине и стотине наших погинулих војника. Ту сам видео убијеног и једног свештеника, али нисам могао да га познам. Војници наши када сам пролазио били су незакопани, измрцваљени од бомби, а било је и много који су изгинули и од митраљеза. Преко мртвих лешева аутомобили и тенкови пролазили су као по мрцинама.
Поједини Македонци пошли су у пљачку, те их претресају и свлаче. Ознаке у медаљону које је носио сваки војних биле су поки-дане и уништене. Налазили смо буквице код појединих војника, које су једини траг о погинулима.
У селу Павлишевцу, среза овчепољског, када сам стигао 12. IV у вече у 6 ч. било је право народно весеље, зато што су ослобођени од Срба. Ту сам нашао пароха павлишког Николу Димитријевића родом из околине Прохора Пчињског, који се снебивао да ме прими на преноћиште, изговарајући се да не сме од Македонаца, те сам принуђен био да молим Македонце за милост.
13. IV дошао сам у Куманово. Куманово је искићено било бугарским и немачким заставицама. У њему сам се склонио код свештеника Благоја Тодоровића, који ме примио иако се налазио у врло критичном стању. У Куманову Срби су морали да се крију, сви су имали одрешене руке, могао је свако Србина убити и опљачкати. 14. IV стигао сам у Прешево. Пред само Прешево Арнаути су пљачкали и убијали наше војнике. Од зулума арнаутског сваки Србин који је пролазио био је исмејан, измлаћен и опљачкан. У Прешеву народ је био потиштен јер се осећао да му је слобода ускраћена, да не сме рећи да је Србин, јер су стрепели једни од Арнаута, а други од Македонаца и Бугара.
У Врање сам стигао 15. IV али Врање као да није никада било центар српског покрета. Свештенике у Врању према својој браћи у Христу, који су настрадали као ја и још други, гледало је са презрењем. Војни свештеник 19. меш. пука шумадинске дивизије, презимена се не сећам, знам да му је парохија била близу Крагујевца из брдарске, тражио је уточишта и један брат у Христу казао му је у Врањској цркви да стан има за 50 људи али за њега нема. Тек од Владичиног Хана сељаци су нам излазили у сусрет и делили по мало леба.
Лесковачко свештенство са својом гостопримљивошћу може целом свештенству служити за пример. Јер је стварно севап гладнога нахранити и напојити. Ја сам тек у у Лесковцу после 15 дана јео а дотле само хлеба и воде. И лего у кревет и покрио се, а дотле сам спавао по шупе и пљевње, јер онако какав сам био бедан нико није хтео ни да ме погледа, а не прими. То за сада немам писати о зверствима наше браће Јужно-Србијанаца Македонаца.
Предњи извештај достављам арх. намеснику на надлежност.
Парох врањански Живојин Б. Спасић, свештеник…
Вратарница
У смислу акта епископа тимочког г. др Емилијана Е. бр. 1560 од 16. VII 1941. године част ми је поднети вам овај извештај: До 6. априла 1941. године био сам секретар епархијског управног одбора Епархије злетовско-струмичке у Штипу. На дан објаве рата и бомбардовања Штипа избегао сам са осталим грађанством и са својом породицом ван Штипа. На дан 7. априла 1941. када је немачка војска ушла у Штип, ја сам се са породицом вратио кући. Грађани вароши Штипа, по заузимању града, образовали су комитет који је имао да се стара о организацији. Мене су чланови комитета одмах позвали у општинску судницу и наредили ми да се никуда не удаљавам из Штипа, јер ће по мене и по моју породицу настати врло велике непријатности ако се будем удаљио тј. ако побегнем. Наредби више силе морао сам се покорити, не толико ради мога живота, колико ради моје жене и троје нејаке деце.
Пошто сам руковао епархијском имовином, бугарски комитет, образован од мештана, затражио ми је после неколико дана да им је предам. Предао сам неке ствари а неке сам задржао са образложењем да их не могу предати све док не буду дошле редовне бугарске црквене власти, којима сам дужан био да их предам. Комитет се са тим сложио и поново ми наредио да се никуд не удаљавам из Штипа.
На дан 24. маја дошао је архимандрит Стефан, заменик бугарског митрополита у Скопљу, који сада управља једним делом злетовско-струмичке епархије, па је исти наредио и препоручио црквеној општини у Штипу и бугарском ахријерејском намеснику да комисијским путем од мене приме све остало, као и од комитета без икакве гњаваже. Комисија се састала и примила је од мене цеокупну епар. имовину.
Од заузимања Штипа, тј. од 7. априла 1941. до мога поласка из Штипа, служио сам свету литургију само на дан 24. маја 1941. по одобрењу архимандрита Стефана. На цвети 31. априла 1941. обукао сам се и спремио за службу са протојерејом Јованом Тодоровићем, секретаром црквеног суда, али су нас Бугари из комитета — Штипљанци свукли са речима: »Да се српски свештеници удаље из цркве и да немамо право да служимо Бугарима у бугарској цркви«.
Свештеници рођени у оним крајевима Јужне Србије, тј. у околини Штипа одмах су дигли главе и приступили са правом као Бугари да служе бугарској цркви, лупајући се у прса да су Бугари. Њихов рад је за сваку осуду…
Наш живаљ у Штипу који је мислио и који се осећао српским, потиштен је радом њихових суграђана који су постали велики противници Срба. Многи су вређани и изобличавани као Срби и као људи српскога режима. Мучење српског живља није потицало од бугарске званичне власти, него од месног становништва. Нарочито су мучени наши насељеници. При поласку и напуштању Штипа имао сам прилику да видим на железничкој станици у Штипу око 150 исељеничких породица, које су протеране. Ове насељеничке породице, као и неке чиновничке, међу којима је била и моја породица, биле су стално у вагону пуна 23 дана. Муке и патње српског живља на југу велике су. Оне се не могу знати и осетити, то само могу да знају и осећају напаћена срца и напаћене душе. Ко је видео наше избеглице из Јужне Србије само тај може да створи себи слику и да себе пренесе у живот оних мученика и паћеника. Не треба да клонемо, јер је ово све за веру и нацију.
За време мог боравка у Штипу, Бугари су срушили споменик пок. генерала Михајла Ковачевића. Исто тако сам сазнао да су не Бугари већ мештани, непознато ми је из којих разлога, извукли блаженоупокојеног епископа Стефана из гроба и бацили незнано где. По причању неких, тело покојног епископа бачено је у Брегалницу, а по причању других, бачено је на буњиште. Блаженоупокојени епископ Стефан је сахрањен у цркви Св. Архангела у Штипу у задужбини Реље Крилатице. Ја лично у цркву нисам смео да идем да се уверим у овај гнусни злочин. Али сам то поуздано сазнао од мештана…
Место службовања морао сам да напустим, јер више нисам имао могућности тамо да останем. Бугари су тражили моју изјаву да сам Бугарин, а поред тога да говорим и пишем чисто бугарским језиком. Ја ово нисам могао да примим, јер се никада нисам осећао Бугарином. Моји стари су увек били Срби, па и у најтежим данима нашега робовања под Турцима. Поповали су и србовали па и ја као њихов потомак морам то исто чинити, јер се као такав осећам….
Достављајући овај извештај молим г. намесника, као и Њ. П. г. епископа, да буду тумачи код Св. Арх. Синода наше српске православне цркве.
Са молбом на даљу надлежност.
Парох Дебелички протојереј Петар А. Поповић
