(Политика.рс)

Моша и Тирке у БСК, Милутинац у Соко…

Благоје Марјановић и Александар Тирнанић играли у подмлатку Југославије, али су се прославили као асови њеног највећег ривала, док је Милутин Ивковић као капитен репрезентације прешао у Соко.

Југославија је 1924. освојила првенство државе, а 1925. поновила тај успех. Али, баш у то доба, у време своје највеће славе, изгубила је Благоја Марјановића Мошу и Александра Тирнанића.

У књизи „1000 голова Моше Марјановића” (објављена 1936) новинар „Политике” Љубомир Вукадиновић је записао казивања тада већ славног фудбалера. Моша је овако описао како је са својим старијим братом Николом отишао у – Југославију:

„Био је то врло свечан дан за мога брата и мене. Обукли смо празнично одело и добро се измили. Још се сећам како је мама направила зачуђено лице видећи нас како се, голи до појаса, поливамо водом. Било је то заиста велико изненађење за њу. Испеглани и бели као штиркана марамица појавили смо се на игралишту. Раденко Митровић, вођа подмлатка „Југославије”, дошао је тек после једног сата. Погледао нас све строго и одржао нам лекцију како треба да се понашамо као чланови „Југославије”, а затим нам саопштио да је од нових чланова формиран трећи тим подмлатка. Недељу дана доцније добили смо од клуба кратке гаћице и црвене јегерке.”

Браћа Марјановићи су привукли пажњу и оснивача Југославије инж. Данила Стојановића:

„Једнога дана, чувар игралишта позвао је Николу и мене на страну и рекао нам да нас тражи Чика-Дача. Отишли смо к њему на трибину, где нас је Чика-Дача похвалио и помиловао нас по коси. Рекао је да је врло задовољан и да смо нас двојица талентовани мали футбалери. „Заслужили сте да добијете фудбалске ципеле!” обећао нам Чика Дача диван поклон.

И збиља, свега неколико дана доцније, добили смо Никола и ја нове футбалске ципеле, али оне праве, с крампонима и дебелом капном. Мојој радости није било краја. Љуљао сам ципеле у наручју и стално их чистио и мазао. Чим би пала киша играо бих бос, само да их не упрљам. Носио сам их сваки пут кући, па бих увече, кад сви полежу, навукао футбалске ципеле и шетао по соби, окретао се на прстима и уживао… Био сам заиста поносан као паун…”

Али, Никола Марјановић је ускоро напустио Југославију, јер га капитен њеног првог подмлатка Петар Њемец није стављао у тим. Отишао је у БСК. Позвао је и Мошу, али он је остао – навијао је за Југославију!

„Али и мени је ускоро дошао црни петак. На моје велико изненађење Њемец ме није уопште ставио у тим, иако је заиста требало да он пре мене испадне, јер ја сам био бољи играч од њега. Мислио сам, зашто бих се мучио и стално стрепео да ме отац излупа, кад тамо у клубу нико не води рачуна о мени. После једног тренинга, бацио сам футбалске ципеле и више нисам дошао на игралиште.”

Међутим, једне недеље Моша се враћао с ручка код тетке која је становала у близини игралишта Југославије. Чуо је „иза плота велику дреку” и није могао могао „одолети срцу”. Олимпија, за коју је бранио његов друг Милан Стојановић Шећерко, касније резервни голман наше репрезентације на Светском првенству у Монтевидеу, играла је првенствену утакмицу против Графичара. И Моша се прикључио Олимпији.

Али, тај клуб је имао управу, чији су чланови заборављали да дођу на њен састанак. И Моша је с капитеном Поповићем отишао у БСК.

„Кад је сутрадан дошао по мене отишли смо заједно на игралиште Б.СК. клуба. Моје изненађење није било мало када сам на  терену видео Раденка Митровића, мог вођу подмлатка из „Југославије”. И он је напустио „црвене” и сада је тренирао подмладак „плавих”. Чим је чуо да желим да се упишем, Раденко ми је дао новац за сликање и ја сам истог дана потписао пријаву. Тако сам крајем 1925, у својој 18. години, постао члан Београдског спорт клуба.”

Александар Тирнанић, четири године млађи од Моше, није губио време по мањим клубовима. Он је из Југославије отишао право у БСК. Разлог: код „црвених” није било копачки за њега, а код „плавих” јесте. И тако се Југославија олако лишила двојице играча, који су постали легенде њеног „вечитог ривала”.

Док су Моша и Тирке из Југославије отишли као играчи подмлатка њу је само пола године пре Светског првенства у Монтевидеу, где је био капитен репрезентације, напустио Милутин Ивковић Милутинац.

У својој књизи „Милутинац” (1968) Бошко Ђ. Станишић је подробно објаснио, између осталог, и због чега је дошло до разлаза између Југославије и играча, који је био у њеном шампионском тиму из 1924. и 1925. Томе је претходила скупштина Југословенског ногометног савеза (ЈНС) у Загребу, 24. новембра 1929, на којој су БСК и Југославија затражили да се његово седиште премести у Београд.

То је прихваћено, али је седница прекинута. Због тога је стара управа ЈНС сматрала да је она и даље на власти, што је Београдски лоптачки подсавез (БЛП) оспоравао. Савез је основао одбор од три лица да руководе подсавезима који му се не повинују. Међу том тројицом комесара који би руководили уместо БЛП био је и Ивковић.

Југославија ту његову одлуку није одобрила и 1. јануара 1930. је саопштила да се „тај његово поступак не слаже с јавним радом клуба и његове управе, и да би – ако остане при томе да се прими за комесара – произашле за њега, у самоме клубу, најтеже последице.”

Ивковић се није предомислио. Пре него што је искључен из Југославије узео је исписницу и прешао у Соко. Као његов члан предводио је нашу репрезентацију у Монтевидеу.

Иван Цветковић

Ознаке: Александар Тирнанић Тирке, Благоје Марјановић Моша, Милутин Ивковић Милутинац, сећања, ФК Југославија, ФК БСК, ФК Соко, фудбал