Прочитај ми чланак
REUTERS/Stefan Wermuth (BRITAIN – Tags: BUSINESS COMMODITIES)
У Западном блоку Лондон је увек заузимао издвојену позицију.
Велика Британија је петнаест година одуговлачила – да ли ће да уђе или не у Европски економски савез.
Од пет најразвијенијих економија Европе, она је једина одустала од уласка у зону евра. За разлику од других европских земаља (сем Ирске), она се није прикључила Шенгенској зони.
Истовремено је управо Велика Британија потајно одређивала вектор укупне политике Запада током последњих неколико деценија. Довољно је сетити се да је 1984. управо британски премијер, Маргарет Тачер, предложила америчком председнику да рачуна на Михаила Горбачова. Последица тога била је, прво подршка „перестројке“ од стране Запада, а затим и „реформи“ Б. Јецљина.
Занимљиво је и то што управо енглеска елита често демонстрира изузетну информисаност и сумњиву проницљивост у политичким питањима. Тако је у време кијевског Евро-мајдана 2013-2014. британски министар за европска питања, Дејвид Лидингтон (бивши менаџер ротшилдовске компаније ВР) у својим изјавама често говорио оно што се касније заиста дешавало (на пример, о растеривању Евро-мајдана од стране милиције у ноћи 30. новембра 2013.). То је утолико више изгледало чудно, ако се зна да Лондон формално није учествовао у преговорима политичара из САД и ЕУ са Виктором Јануковичем.
Таква ситуација наводила је на мисао о томе да не постоје само огромне могућности за прикупљање података по читавом свету, него и висок степен ангажовања у свим светским интригама. Не чуди што је за Велику Британију устаљен имиџ главног међународног интриганта, као и „сиве еминенције“ Сједињених Држава.
Тим пре, било је чудно што је 12. септембра за лидера Лабуристичке партије изабран Џереми Корбин који је познат по својим радикалним левичарским ставовима и позитивним исказима о Русији. Премијер, Дејвид Камерон, одмах је назвао новог лидера лабуриста „претњом не само за националну безбедност, него и за безбедност сваке породице“.
Смена у Аустралији и референдум у Британији
Петнаестог септембра у далекој Аустралији, чији је формални владар енглеска краљица Елизабета II, десио се још један важан догађај – повукао се са дужности премијер земље, Тони Ебот. Он је „постао познат“ по свом обећању да ће „зграбити за прса“ председника Русије, Владимира Путина, („строго попричати“ о руској политици у Украјини), а такође и по захтеву да се против Москве оснује трибунал за „оборени путнички Боинг у Донбасу“.
Узимајући у обзир да су Велика Британија и Аустралија (као и Канада) тесно повезане не само заједничким шефом државе (монархом), него и доминацијом истих финансијских кланова у тим земљама (Ротшилди и други), није се тешко досетити да олигархијске породице шаљу неки сигнал у правцу Русије и земаља Запада.
Какав је то сигнал? И главно, колико Москва може да верује?
Најпре треба приметити да су се истовремено са избором новог лидера лабуриста у Великој Британији десила два друга, не мање важна догађаја.
Прво, доњи дом британског парламента гласао је за одржавање референдума до краја 2017. о изласку из ЕУ. После јавне подршке те одлуке од стране краљице Елизабете II не трба сумњати да ће гласање у Дому лордова бити позитивно. Узимајући у обзир да према подацима истраживања јавног мнења стално расте број оних који подржавају излазак Велике Британије из ЕУ, могу се прогнозирати и резултати референдума (у случају његовог одржавања 2016. или 2017.). Очигледно је да управо до 2017. процес социјалног и економског урушавања Европе треба да достигне кулминацију.
Друго, министар унутрашњих послова Велике Британије, Тереза Меј, изјавила је да намерава да уведе ограничења на улазак из земаља ЕУ.
Све ово показује да Лондон не жели да везује своју судбину са континенталном Европом, која цвили под теретом избеглица са Блиског Истока и из Африке и чија економија стагнира.
У том светлу Џереми Корбин са својом антиолигархијском реториком биће веома користан финансијским клановима Велике Британије. Он ће критиковати земље континенталне Европе због „одсуства ефикасне помоћи мигрантима“ (мада ће при том сама Енглеска наћи хиљаду „убедљивих разлога“ да одбије избеглице са Блиског Истока и из Африке).
Корбин ће моћи преко Социјалистичке интернационале (чији је члан Лабуристичка партија) да подрива јединство Европске уније, позивајући на борбу са олигарсима (иако ће на самим британским острвима Ротшилди и њихови партнери лако наћи начин за блокирање његових потеза). На крају, критикујући садашњи модел Европске уније због замене идеје интернационализма „корпоративним подвалама“, нови лидер лабуриста пребациваће незадовољство са правих виновника данашњег стања (Ротшилди, Рокфелери, Моргани, Варбурзи и др.) на марионетске европске бирократе који ништа не одлучују. То ће још и емотивно ојачати намеравани излазак Лондона из ЕУ.
Унутар Велике Британије опозициони политичар не може нашкодити финансијским клановима. До парламентарних избора 2020. још је далеко. Чак и ако би дошао на власт, он има мало шансе да нешто промени. За политичаре таквог типа у Великој Британији је смишљено много филтера.
Британско државно уређење
Иако се модел британског државног уређења дефинише као уставна монархија, нема самог устава, дакле, ни разграничења овлашћења извршне, законодавне и судске власти, која се њиме дефинишу. Узимајући у обзир да је у земљи важеће такозвано „прецедентно право“, одлуке Суда Дома лордова, Апелационог суда и Високог суда имају исти смисао као и законодавни акти парламента, а правосуђе широк простор за доношење произвољних одлука.
Пред самовољом судског система влада ће бити беспомоћна. А ако и то не помогне, онда владајуће кланове штити горњи дом парламента (Дом лордова), који се захваљујући институцији племства налази под пуном контролом монарха. На крају, краљица има сва права да поставља и смењује премијер – министра не осврћући се на резултате избора – искључиво по својој жељи.
То што се за председника владе поставља лидер партије која је победила на парламентарним изборима није предвиђено ниједним законом и само је резултат традиције која се лако може прекршити, утолико пре што је монарх (захваљујући медијима – који се налазе под контролом транснационалних корпорација) – увек поседовао већу популарност од било ког премијера. Томе је доприносила и чињеница да се краљица налази на челу Англиканске Цркве.
Узимајући у обзир све ово, није тешко схватити да чак и такав „идеалиста“ (барем на речима) као што је Корбин, ипак није самоубица да би ушао у борбу са олигархијским клановима, која је унапред осуђена на неуспех. Дакле, његова победа, као и оставка Ебота, може се сматрати за одређени сигнал, поред осталих и Москви. Какав?
Роштилди и Сибир
Услов за могуће смањење напетости у садашњим односима између Москве и Лондона може да буде пристанак Кремља на уступке у питањима приватизације. Ротшилди традиционално показују посебно интересовање за ресурсе Сибира.
Почетком 2000-их британски недељник „Санди Тајмс“ објавио је сензационалне податке о 53% акција „ЈУКОС“-а које је Михаил Ходорковски предао лорду Џекобу Ротшилду „под старатељство“ са правом преношења у власништво у случају да руски олигарх изгуби могућност да делује као корисник, односно лице које добија приход. У ствари, радило се о већ спроведеном прикривеном отуђењу огромних природних сибирских богатстава.
Споразум није реализован због преласка актива „ЈУКОС-а“ у власништво компаније „Росњефт“. Међутим, код Ротшилда је остао горак укус од губитка профита.
У време када је Дмитриј Медведев био председник Русије, највећи британски финансијски клан замало да опет добије приступ енергетским ресурсима Сибира. У јануару 2011, компанија ВР, коју контролишу Ротшилди, постигла је споразум са компанијом „Росњефт“ о оснивању заједничког предузећа за експлоатацију налазишта гаса у близини обале Карског мора. То им је очигледно било мало па су се полакомили на акције АФК „Систем“ у компанијама „Башњефт“ и „Русњефт“.
Занимљиво је да је њихов представник по овим питањима један од најутицајнијих чланова Лабуристичке партије, лорд Питер Менделсон, што још једном показује чије ће мишљење утицати на политику лабуриста. Као што видимо, управо природни ресурси Сибира занимају лондонске олигархе. А у замену за приступ тим ресурсима – махери из финансијског света спремни су да под маском палмове гране провуку смоквин лист.
А ако Кремљ не схвати те сигнале, онда ће Корбин, који данас говори о праведности припајања Крима Русији, лако наћи аргумент да осуди Руску Федерацију. На пример, одбијање да уведе институцију истополних бракова, чију је легализацију у читавом свету новопечени лидер лабуриста готово прогласио за свој најважнији задатак и свима који не прихвате одговарајуће измене свог националног законодавства – припретио „економским и дипломатским последицама“.
Поступајући тако, Корбин неће бити ни први ни последњи политичар који ће, почевши са анти-олигархијском реториком, завршити са позивом на поход на Москву.
Још се сећамо шпанског социјалисте и противника „капиталистичког поретка“, Хавијара Солане, кога су западни медији почетком 1990-их рекламирали готово као главног миротворца у свету и противника диктатура (чак је био у фашистичком затвору у време Франка).
Када је постао генерални секретар NATO, овај „апологета мира“ са лакоћом је подржао варварска бомбардовања мирних градова Југославије 1999., а на функцији високог представника ЕУ за спољну политику агитовао је за инвазију на Ирак 2003. и подржао убиство руских миротвораца од стране грузијских трупа у августу 2008. у Јужној Осетији.
Сличну еволуцију имала су још два функционера спољнополитичког ресора Европске уније – енергични борац за мир и „противник капиталистичког система, Кетрин Ештон, а такође и евро-комунисткиња, Федерика Могерини, које су пошто су заузеле своје место у Бриселу, постале ватрени посредници у спровођењу политике санкција против Русије.
Наравно, и пример Алексиса Ципраса јасно је показао какви су у својој суштини сви ти западни радикални левичари.
Пише: Јуриј Городњенко
За Факти.орг са руског на српски превела Ксенија Трајковић
