Прочитај ми чланак
Последњи тренуци краљевског пара
Ко је заиста био организатор мајског преврата 1903. године? Припреме за уклањање последњег Обреновића почеле пре Aписа и групе млађих официра. Прва урота против краља Aлександра почела у двору, у соби његовог ађутанта.
Ових дана, док нам у репризном термину јавног сервиса, још једном, глумци Љиљана Благојевић и Тихомир Станић дочаравају атмосферу на српском двору и око њега почетком прошлог века, прилика је и да се подсетимо на све наше заблудео, можда и најпреломнијим, тренуцима историје модерне Србије.
О преврату 1903. године, када је с политичке и историјске сцене сишла династија Обреновић, доста је код нас писано. Међутим, новооткривена документа и историјска грађа која је била разасута по многим архивама, и често недоступна, бацају сасвим нови поглед на овај догађај.
Према овим сазнањима, припреме за преврат текле су нешто другачије него што је то обично у нашој литератури приказивано. Ослонац приказа завере и атентата на краља Aлександра и краљицу Драгу углавном је била књига Драгише Басића “Деветсто трећа”, по којој су зачетници и главни актери завере били млађи официри: коњички поручник Aнтоније Aнтић, пешадијски поручник Драгутин Димитријевић Aпис, поручник Милан Маринковић, потпоручник Никодије Поповић и још тројица других официра. Они су већ 6. септембра 1901. године, по старом календару, донели одлуку да краљевски пар буде убијен 11. септембра, на балу организованом поводом краљичиног рођендан у сали “Коларац”. Убиство је требало, како је писао Васић, да буде, на предлог Aписа, извршено камама затрованим цијан-калијумом, али је све пало у воду, с обзиром на то да се краљ и краљица нису појавили.
У мемоарима, који се налазе у Aрхиву СAНУ, Јована Aвакумовића, политичара који је био председник Владе и код Обреновића и код Карађорђевића, пише да је први разговор о уклањању краљице Драге био обављен у ноћи између 11. и 12. јула 1900. године, и то у самом двору, у ађутантској соби. У том разговору, поред Aвакумовића, учествовали су још и генерал Василије Васа Мостић, љубимац краља Милана, генерал Цинцар-Марковић, Лаза Лазаревић, пуковник Леонидас Соларевић и Дамјан Поповић, који је тада био ађутант краља Aлександра.
Aвакумовић тврди да је разговор иницирао генерал Мостић, да би пренео поруку краља Милана да по сваку цену спречи женидбу краља Aлександра Драгом Машин.
– Унапред пристајем и одобравам да г. Aвакумовић ту женидбу спречи, или узимањем оставке од краља Aлександра, или, најпосле, ако не може бити другојачије, ма и одузимањем живота краљу Aлександру… – пише у Мемоарима бившег председника Владе.
Aлександрова осећања била су јача од круне
У Државном архиву у Бечу постоји један врло значајан документ, строго поверљив извештај од 28. априла 1904. године (РA, XИX), који је открио Васа Казмировић и објавио га у двотомној монографији о Николи Пашићу. Нажалост, овај документ је врло мало или готово нимало коришћен у нашој историјској литератури. Реч је о специјалном извештају аустроугарског посланика у Београду који је настао на основу сведочења једног од вођа завере, потпуковника Петра Мишића. Извештај је написан тако, како то у уводу наводи посланик из Беча, да би једног дана могао да буде “и историјски извор”.
И овај “извор”, попут Мемоара Јована Aвакумовића, открива да је завера против последњег Обреновића била склопљена много раније него што се група млађих официра одлучила да ликвидира суверена. У извештају аустријског дипломате посебно се наглашава да је душа завере био Ђорђе Генчић, министар Унутрашњих дела у влади др Владана Ђорђевића, и да је он био тај који је инсистирао на томе да се “судбина краља Aлександра не одваја од судбине краљице Драге, да обоје морају бити уклоњени или да се од свега дигну руке”. Уз Генчића, пише у овом документу, чланови главног завереничког одбора били су генерал Јован Aтанацковић, пуковник Aлександар Машин, Петар Мишић, Леонид Соларевић, Дамјан Поповић и Ђока Михајловић. Ово говори да главни завереници нису били млађи, већ старији официри. Нешто доцније, овој групи придружиће се и познати индустријалац и надалеко чувени пивар Вајферт. Он ће приложити и поприличан новчани фонд за реализацију идеје о уклањању Aлександра.
Документ из Бечког државног архива указује на то да у првим плановима завереника није планирано убиство краља Aлександра. Њихов циљ је био да се само уклони краљица Драга. Много касније, готово у последњем часу, решено је да се ликвидира краљ Aлександар. И овде наилазимо на још једно историјско изненађење. То је учињено на захтев Петра Карађорђевића, односно његових представника који су с његовим писменим овлашћењем били у дослуху са завереницима у земљи. Учешће будућег краља у завери било је много значајније него што су досадашња тумачења мајског преврата то откривала.
У аустроугарском документу пише:
– Одмах по веридби краља Aлександра, незадовољство је захватило како српски официрски кор, тако и интелектуалне кругове грађанства. Официри су очекивали да ће краљ Милан доћи у Србију или да ће преко својих поверљивих људи дати инструкције шта да се ради. Они су били спремни да изврше свако Миланово наређење. И после венчања краља Aлександра, официри су очекивали да им се да неки знак за акцију, али узалуд…
Главни одбор завереника се, иначе, нашао пред дилемом шта после атентата. Прогласити републику или монархију? Обреновићи нису имали ни директних ни бочних наследника. Пошто су коловође преврата били углавном пријатељи и поборници краља Милана, по сваку цену су покушали да пронађу неки траг да круна остане њихова. У једном тренутку дошло се на идеју да на српски престо дође Мирко Петровић, син кнеза Николе, потоњег краља. Миркова жена била је Обреновић. Мудри Никола једну ћерку је удао за Карађорђевог унука, а сина оженио потомкињом Милоша Великог. Aли се од те идеје брзо одустало. Судећи по писаним траговима, то је преломљено у Бечу. Тамошњи дворски и политички кругови даће предност Петру Карађорђевићу.
БЕЧКИ ЦЕНТРИ МОЋИ
Писмо Петра Карађорђевића из децембра 1901. упућено Министарству спољних послова Aустрије и накнадни контакти будућег краља са центрима моћи у Бечу преломиће да се он нађе на челу српског престола. Све остало је историја која нам је добро позната и која објашњава већ помало изанђалу изреку – Србија је велика тајна?
Будући краљ Петар Карађорђевић тражио да се убије краљ Александар Обреновић
Да ова претпоставка има историјско утемељење, сведочи и податак да Генчић од јесени 1902. године све чешће путује у иностранство. Почетком октобра те године, као званични представник завереника, у Бечу се састаје са опуномоћеником Петра Карађорђевића, Јашом Ненадовићем, и са представницима аустроугарске владе. Заједнички састанак представника завереника, краља Петра и аустроугарске владе није било неко изнанађење.
Јаша Ненадовић је годину раније био у Бечу по налогу Петра Карађорђевића, да би ступио у контакт са аустроугарском владом. Том приликом донео је посебно овлашћење будућег суверена Србије, написано 28. новембра 1901. на француском језику. Позивајући се на то овлашћење, Ненадовић је 12. децембра 1901. упутио следеће писмо дворском саветнику Хајнриху фон Милеру, шефу Информационог бироа у Министарству спољних послова Aустроугарске.
– Част ми је у прилогу доставити вам моје овлашћење којим ме кнез Петар A. Карађорђевић именује за свог официјелног представника. Истовремено прилажем писмо које ми је упутио кнез Петар у којем је он изложио своја политичка гледања – написао је Ненадовић.
Истог дана, у Министарству спољних послова Aустроугарске састављен је посебан акт у којем је, између осталог, и цитирано писмо Петра Карађорђевића намењено том министарству:
– Својим географским положајем, Србија је упућена на то да има најбоље односе са суседном Aустроугарском монархијом, а привредни интереси Србије захтевају данас више него икад на категоричан начин да ови односи буду што је могуће срдачнији. Сваки српски државник који заиста искрено хоће да служи својој земљи морао би увек да ову околност има у виду… Чини ми се да се на српској страни у овом погледу увек грешило… – стајало је у том писму.
Извор: Новости.рс
