Прочитај ми чланакСрпски сценарио – то је био и остао план лидера Демократске странке и њених сателита против Александра Вучића.
Тај план има две фазе. Прва је да грађани опросте, забораве и превиде корупцију везану за личности из круга ДС. Слично, као што су се бирачи понели према Зорану Заеву у Македонији. Заев, са чијом партијом ДС одржава тесне везе, укључујући и посете Драгана Шутановца Скопљу, има јавни профил не баш као Балша Божовић, већ као Саша Пауновић. Млад је постао професионални политичар, био је десет година градоначелник Струмице, и за њега се везује више јаких финансијских афера. Писано је пуно о његовом и богатству његове породице, па ипак је освајао гласове на изборима.
Друга фаза је објава коруптивног материјала о Вучићевој власти, која потпуно окреће јавно мњење на страну опозиције. И уз неки мање или више конструисани догађај попут демонстрација или накнадног бројања гласова, смену Вучића и његове СНС чини могућом.
Из изборног циклуса у циклус, овај је план потпуно неостварив, упркос томе што Вучићеви производе ли производе коруптивни материјал, од јелке од 83.000 евра, станова у Бугарској, тетки из Канаде… Вучићеви делују контраофанзивно, бесомучно рециклирајући коруптивни материјал преко својих медија о личностима из ДС и њеним сателитима, не дозвољавајући да „стара власт“ падне у други план. И да у свести бирача испари огорчење на „стару власт“. У тој тачки су Борис Тадић и његови у праву – Вучићев имагинаријум заснован је на томе да „стара власт“ и даље има политичку моћ.
Овај имагинарујум, упркос свој масовној хипнози са Пинка, Студија Б и Хепија, која се усмерава путем Информера и осталих таблоида, могао би лако да пукне, да нема спољашњу опну. Та опна је Вучићева спољнополитичка позиција. Док ДС-у подршку исказује европосланица Тања Фајон, Вучић то исто добија од Ангеле Меркел, Владимира Путина, али и америчке администрације. Српски сценарио је стога већ већ пет година закочен, а ДС не успева да смисли неки други.
Зоран Живковић је тако уочи избора најављивао да ће да однесе столицу на бирачко место у Овчи, или у Сурчину, где буде највећа сумња у изборну крађу и да ће контролисати изборе. И шта се дешава 4. марта? Нема ни Живковића, ни столице, али је зато амбасадор САД Кајл Скот посматрач на бирачком месту у Грмовцу. До писања овог текста није објављен став САД о изборном процесу. Ако не буде никаквих критика, то такође значи и да је Вашингтон дао легитимитет београдским изборима.
То што Вучићев главни противник Драган Ђилас није признао резултат и што каже да су ти избори били најнепоштенији досад, остаће само да лебди у ваздуху. А укупни ефекат наступа антивучићевске опозиције која од избора гради причу под насловом „водич за изборне манипулације“, нејасан је и не зна се како све може бити усмерен. Јер, тај ефекат може бити врло неконтролисан у будућности – може се десити исто што и са вакцинама. Све више људи је убеђено да су напредњаци велики број гласова лажирали, али то може водити томе да свако прогласи да не верује у изборе и изборна правила и да важи само слободно политичко понашање.
У овој тачки долазимо и до највећег опозиционог дебакла – останка ДС далеко испод цензуса у њеном традиционалном и изворном упоришту у главном граду. Јасно је да кад Вучић финиш кампање има у Берлину, где онолико шета са Меркеловом и онолико присно ћаска, нема теорије да те изборе изгуби. Али, мање је јасно зашто је то апсолутно развалило странку која себе поистовећује са демократизацијом и европеизацијом Србије последњих 30-ак година. То њене присталице никад неће признати, али ДС је барем од 1993. и одласка Војислава Коштунице из њених редова исказала суштински мањак демократског капацитета. Тај мањак капацитета се огледа до дана данашњег у две речи цепање и уједињавање. Цепање и уједињавање ДС постало је најдосаднија могућа прича на политичкој сцени, која више не може да заинтересује ни Драгољуба Мићуновића, а камоли неког младог бирача. То је најсморнија прича у којој се стално понављања лоша бесконачност. У основи је једноставно – идеја ДС је поштовање правила. Демократија, то је поштовање правила и кад вам се не свиђају. Али, Мићуновић није хтео да се повуче кад је Ђинђић у децембру 1993. дигао ДС на 29 мандата. Основао је своју организацију, седео спрат испод Ђинђића на Теразијама и гледао да му смета на сваки начин, ма шта сада говорио „о Зорану“. У обрнутој ситуацији, када су пали с власти, тако Тадић није хтео (или није могао) да се повуче из политике, него је основао своју СДС и даље грабио политички простор ДС, макар то био и просторчић, за себе. На крају, када се Шутановац буде повукао, неће остати ДС, људи и одбори ће отићи код Драгана Ђиласа, какву год организацију он да направи.
ИПАК НИСУ СВИ ИСТИ: Београдски суноврат Србије https://t.co/TqLpw461rf
— СРБИН инфо (@srbininfo) 11. март 2018.
Од разних сезона тог ДС серијала уједињавања, реуједињавања, сабирања, сврставања у колоне и осталих лудила, грађани су се потпуно преморили. Политичка партија као таква постала је превазиђен бренд. Сада је тренд масовних организација које по ширини и дубини надилазе класичне – управо је то СНС. Превазиђени брендови се не могу бранити класиком, као што то покушава Весна Пешић, и ту мора бити модерности. Уосталом, не би ни она сад носила костим из 1929. године, па ни из 1996. ко год да је креатор. Није чудно зато, што се у опозицији покушава са пројектима који нису класичне партије. Међутим, ти пројекти не могу бити нешто мање од странке, као што ради Иницијатива Не давимо Београд или Доста је било Саше Радуловића. Радуловићев коалициони партнер Бошко Обрадовић је то схватио па је Двери регистровао као партију. Нови пројекат у опозицији може бити само мегаполитичка структура, која ће да расте као некад СНС. У срцу мегаструктуре мора бити класична партија, што значи да мора да се има способност да се прикупи 10 хиљада оверених потписа, па да се шири даље. Радуловићеви нису успели у томе, као што и иначе све раде половично. Тако су и водили ову кампању, тако гласи и већина њихових саопштења, у њима има део истине и понеког доброг податка против власти, али онда обавезно и још половине потпуно непотребног лагања.
У овом тренутку, на жалост утицајног дела јавности, ДС не може бити ни само оно што је била – класична странка, а камоли себе да надрасте. И за тај исход не треба кривити само Вучића, нити само манипулације – медијске и процедуралне из његовог изборног штаба – као ни лажне листе лансиране из тог истог штаба. Нешто је и до људи, оних опозиционих.
