Прочитај ми чланак
Драгољуб Збиљић
Овај текст пишемо поводом објашњења српског лингвисте Владе Ђукановића – да је српска ћирилица нестајала “спонтано“ (речено на ТВ Хепи 10. априла, на дан оснивања НДХ 1941. године, у којој је један од првих закона била донета Законска одредба о забрани ћирилице.
Плаћени српски лингвисти (међу њима је данас на челу италијаниста академик Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика) сетили се да „бране“ српско писмо (да би опрали своју посрнулу савест због њиховог успешног вишедеценијског уништавања српске азбуке) тек кад су га уникатним у свету двоазбучјем и фаворизовањем хрватске абецеде 70 година водили к изузецима у писању језика Срба и када су Србе, по осмишљеном задатку добијеним од комуниста, навикли на туђе писмо и своје свели на занемарљиве изузетке.
Тако је „бранио“ српску азбуку у „Телемастеру“ на ТВ Хепи тачно 10. априла 2016. (тог датума је основана НДХ у којој је један од првих оштрих закона била донета Законска одредба о забрани ћирилице) и лингвиста Владо Ђукановић, рекавши као Клајн да је „ћирилица нестала спонтано“.
Данашње српске власти, и поред јасне одредбе у Члану 10. Устава Србије о враћању суверености ћирилици, ништа практично не чине да се Члан 10. Устава Србије спроводи и изван њихових канцеларија. (Добро је што бар власт из државних канцеларија шаље своје извештаје о својим „успесима“ на српском писму, али је проблем за ћирилицу што власт уставну одредбу о писму не спроводи у целој држави и свуда међу Србима.)
Српски лингвисти држе се и данас комунистичког изума „богатства двоазбучја“, и тако, настављају да (опет посебно манипулативно споменути Иван Клајн) „објашњавају“ у класичним средствима обавештавања да је српска ћирилица нестајала „спонтано“. А сваки лингвиста почетник ваљало би да зна чињеницу да народ не бира писмо, него се оно одређује институционално (у државним и језичким институцијама),а не случајно. Лингвисти и правописци данас, кад нормирају српски језик – решавају и питање писма тог језика. У томе су српски лингвисти први пут у враћеном имену језика („српски“) задржали два алтернативна писма за Србе (српско и хрватско) и на тај начин наставили да Србе деле као народ по писму да би се тако наставило оно што је била наметнута навика из времена Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954), када је у расправама о питању писмо постављен задатак да се „постепено замени српска ћирилица хрватском латиницом“. Из обавезе обзира према чињеници да је у Независној Држави Хрватској било строгом Законском одредбом о забрани ћирилица српска азбука била забрањена (1941-1945), комунистичка Југославија није се усудила да и она баш забрани ћирилицу, али је у пракси смишљено и успешно спровођен налог (намера) о „постепеној замени“ ћирилице хрватском абецедом навикавајући српски народ на туђе писмо. И тај налог је свео српско писмо на десетак процената.
И поред свих покушаја, нарочито у време власти Слободана Милошевића, да се српској ћирилици врати њена сувереност у језику Срба, због настављања издајничке и затираачке улоге српских сербокроатиста у лингвистици („чување шизофреничне двоазбучности само за Србе у решењу питања писма у Срба и у српском језику), српске ћирилице је данас у Србији и међу Србима све мање. Јер, с таквим решењем писма у српском језику, друкчија последица није ни могућа. Сваки стручњак и логичар само до тог неизбежног закључка може да дође.
Данашње српске власти не само да не хају за српско писмо него су неуставност у вези са српском ћирилицом поверили и у свему препустили српским лингвистима, а лингвисти и даље спроводе у пракси сербокроатистичко шизофреничко двоазбучје.
Српски лингвисти – пошто су успешно од више удружења за одбрану ћирилице, почев од првооснованог Удружења „Ћирилица“ у Новом Саду (2001. године) у више од двадесетак књига стручно раскринкани у издајничкој затирачкој улози по српску азбуку – сада на сав глас често (и они!) „бране“ српско писмо. У томе се, опет, истиче спомињани академик Иван Клајн који и даље „брани“ ћирилицу“ објашњавајући да само Срби морају и даље имати једини два писма у свом језику зато што се математички симболи не пишу ћирилицом и зато што се латинички језици пишу латиницом. Тако Клајн, практично, тумачи да Бугари, Руси, Македонци и други ћирилички народу у њиховим језицима могу редовно и без изузетка писати свој језик својим писмом, а само Срби морају имати за свој језик и туђе писмо. Наравно, намећу Србима то друго писмо да би се замењивало српско и у овим данашњим ретким изузецима.
Како српски лингвисти не могу више да ћуте због нестајања ћирилице у Србији и међу Србима, а настављају да раде као „дикле на шта су навикле“ (уникатно двоазбучје), настављају да наопако и погубно по српско писмо нормирају (само) језик Срба на два писма и да тако докрајчују српско писмо у коначној намери – полатиничењу Срба. Они сада грабе пружен им сваки тренутак да перу своју издајничку улогу у вези са српском ћирилицом, па сада вербално „бране“ ћирилицу јер су приморани да виде да српске азбуке готово да нема више ни у Шумадији.
Бране српски лингвисти, тако, ћирилицу – да је никако и никада не одбране.
Извор: Србин.-инфо
