Прочитај ми чланакНе могу да не приметим велики број текстова који 'охрабрују' останак у Србији објављених у неко скорије време. Прича се ту о свему и свачему, о тузи, недостајању, патњи, муци. И увек је закључак исти. Кући је најлепше. A шта ако није? Почињем да се бојим да је све то неко политичко масло, неки нови вид притиска и медијске манипулације на не само младе, него све људе.
Прочитао сам доста текстова на ту тему, не само на ‘Недељник’ платформи, и осетио сам да једноставно морам и ја да кажем нешто. Јер има у тим текстовима доста ствари са којима бих се сложио, има оних са којима не бих, али оно што ми највише боде очи је што су сви ти текстови некако штури и недоречени. Они причају само о некој површности, о нечему ‘шта би било, кад би било’, о томе како ‘тамо преко’ и није баш све ружичасто, покушавају да застраше на неки начин и то ми се ни мало не свиђа.
Зашто људи одлазе из Србије?
То је прво питање. Па зато што су понижени. Зато што су доведени у ситуацију да не могу себи да обезбеде основна средства за живот. Зато што их ‘систем’ своди на нуле. Све чешће чујемо како се разноразни ‘интелектуалци’ жале на необразоване и неписмене, а никако да ти исти ‘интелектуалци’ виде да су у ствари ти људи на власти већ деценијама. Када вам државу воде такви, шта можете очекивати? У Србији је доказано да је успех загарантован криминалцима, шверцерима, муљаторима. Поштен човек не може да се ослони ни на своју пензију ако дође до ње. У систему где вам лопови и преваранти тумаче законе, нема места за поштеног човека.
Ја нисам васпитан да крадем, лажем и варам и зато сам цео живот ‘уљез’ у Србији. Ја сам неко ко верује да је могуће променити свој живот радом и трудом. Aли у Србији је то апсолутно онемогућено. У Србији се осећам како маратонац који трчи, а целом стазом стоје људи који ме саплићу или ударају моткама по ногама. И таман кренем, па паднем. И кад устанем, направим пар корака, па опет паднем. Србија је једино место у коме се не може применити оно ‘после сваког пада устајете све јачи’. Не. У Србији сте толико дуго на земљи, да сте заборавили када сте последњи пут и били на ногама. Е када се неко доведе у ту позицију, он има само два избора. Да савије кичму и трпи или да покупи прње и оде. Ја сам одабрао ово друго.
Људи који пишу у корист останка у Србији су претежно људи кој не раде за ‘просечне’ плате у Србији, које узгред нису 45 или 50 хиљада, него су реално око 20. То су такође и људи који су годинама били у иностраству, зарадили мало новца, покупили неке идеје у иностранству и онда се вратили и покренули свој бизнис. Генерално, то су људи који су отишли са циљем, испунили га и вратили се да сада живе без брига и мука. И онда је живот у Србији леп.
Aли питајте млади брачни пар који живи са 50 хиљада месечно, који се види само увече када легну да спавају, који од тих пара плаћа кирију и рачуне, како им се свиђа живот у Србији? Питајте трудницу која добије отказ? Питајте пензионера који је цео живот посветио тој истој Србији, а сада доживео да у пензији мора да продаје сладолед? Хајде да видимо неки њихов текст и да видимо како је лепо на сплавовима? Како је природа дивна? Како је храна у ресторанима преукусна?
Имам осећај да ми и даље окрећемо главу од реалности и лажемо не само друге, него и себе. Видели смо како нам медији ‘шминкају’ реалност, па зашто небисмо и ми.
Ја сам одабрао да не будем део те ‘шараде’. A и много других, младих људи. A и старијих. Јер у иностранству нема само младих. A нема и само образованих. Иду и необразовани, па се образују у иностранству. Нико не поставља питање, зашто је толико необразованих у Србији? У иностранству када дођете у неку компанију, чиме год се она бавила, они улажу у ваше образовање од првог дана. Јер је њима то у интересу.
A у интересу Србије је да има што више неписмених и необразованих којима би сви могли да манипулишу. У Србији се систем тако обликује. Школски систем се уништава. Културне институције не постоје. Живот се свео на један град, Београд. Обиђите мало места по унутрашњости да видите праву слику Србије.
Србија нису хипстери на Калишу. Србија није ‘Београд на води’. Србија нису Звезда и Партизан. Србија није ‘Ушће’ и ‘Делта сити’.
Сви ти људи који су отишли и који одлазе, не иду са осмехом. Иду са каменом на срцу. Ма каквим каменом, са планином. Иду запитани зашто их рођена земља одбацује, понижава. Иду у покушају да испуне неке циљеве у животу. Иду јер им живот нису кафе са пријатељима који су незадовљни. Иду јер желе да растерете намучене родитеље. Иду јер као врхунац каријере не сматрају чланство у странци.
Како је у иностранству?
A када оду, наиђу на уређен систем. На систем где се зна ко шта ради. На систем у коме је поштеним радом и коришћењем знања могуће напредовати. На систем у коме вас не гледају увек као човека, понекад сте само средство. Aли вас плате као човека. Не познајем пуно незадовољних у иностранству. Нама је у менталитету да кукамо и да се жалимо. И то чујем скоро сваки дан од људи са ових простора. Aли нико од њих нема намеру да се врати. Јер када подвуку црту, већи су људи тамо, него у рођеној земљи. Где су им пријатељи, породица, родна села и градови.
Да, ти људи пате, муче се, трпе. Недостаје им све од хране са укусом, климе, преко ваздуха, природе до породице и пријатеља. То су људи који воде живот пун одрицања. Aли су то људи који раде нешто са својим животом. То су људи који раде поштено. То су људи који имају циљеве, људи који имају визије. То су исти они које гледате на вестима или читате о њима, како покрећу ствари по разним земљама света. A има и пуно оних који то исто раде али се за њих никад и не чује.
Aли Србија не користи те вести да би показала жал што је дозволила да такви људи оду и уместо Србије унапређују пола света. Не. Србија вам то показује као пример и опцију. Aко вам је овде лоше, а ево где вам може бити боље. Изволите пасош и ‘бон воyаге’!
Нема пуно људи који оду у иностранство и тамо би остали целог живота. Врло је мали број таквих. Aли велика већина оде да испуни неки циљ и врати се кући. И онда се скраси и води нормалан живот. Јер у Србији не треба тако пуно за то. Aли вам Србија и то мало отежава највише што може.
Ја имам једну чудну теорију. Aко видимо да се људи из иностранства враћају са пуно искуства и различитих идеја, они реално Србију покрећу напред. Они доносе промене, нове ствари, нешто још не виђено. То су људи који мењају ствари. A ми се стално жалимо како је тешко нешто променити у Србији. Ево нам свима прилике. Aко огроман број људи оде ‘преко’ што пре, пре ће се вратити. A када се велики број људи врати и крене да мења ствари, промена ће бити видљива свима. И можда је баш то оно што нам треба.
Модерна револуција
Револуција без и једног метка. Револуција заснована на раду, знању и наравно Инату, са великим ‘И’. Јер је код нас инат у свему. Ми се ујутру чак и будимо из ината. Револуција која би спонтано дошла из народа. За народ. Промена која не би била финансирана од ‘не владиних организација’ и разних ‘амбасада’. Не. Промена која би била од нас, за нас. Зашто не покажемо свима колико је наш инат јак? Хајде да се заинатимо и покупимо што више знања и искутава и донесемо то кући. И једном за свагда уништимо ту ‘апатију’ у коју је Србија запала. И то све, наравно, без политичких странака.
Шта Ви кажете на то?
