Прочитај ми чланакОктобар 1992, рат у БиХ. Сусрећу се два војника. Бошњак Даут је бржи и "убија" Србина Данета. 14 година касније Даут у кафићу препознаје Данета и каже: "Ја сам тебе убио!", на шта му Дане одговара: "Како си ме убио, када видиш да сам жив"?
Даут Тихић, бивши војник АРБиХ, сећа се тих тешких дана на ратној линији код Сребренице, на брдовитом делу Скелана где су се водиле жестоке борбе.
Foto: Printscreen/Radio Slobodna Evropa
„Погледао сам доле и на ваздушној раздаљини од једно 100-150 метара видео да су се Срби већ распоредили. Ту је поред био неки путић којим се улази у шуму, са леве стране је био далековод. Полако, сасвим нормално, водиш рачуна о себи, кад сам на 5 метара од себе одједном видео човека како устаје и окреће се према мени. Метак ми је био у цеви, испалио сам један рафал, други рафал, он је пао на леђа. Прошао сам поред њега, чини ми се да му је пушка лежала са леве стране и рекох, узећу му пушку кад се вратим, оружје нам је било проблем. Враћам се, а оно нема ни човека ни пушке“, кроз осмех се сећа Даут.
Своју верзију истог догађаја има и Дане Васић, бивши војник Војске РС.
„Пребацио сам пушку у десну руку, сагнуо се и преко нишана гледам човека како трчи, носи пушку у руци, далеко, можда неких 300 метара од мене. Али онда се окрећем и примећујем човека на 4-5 метара од мене. У том окрету гледам у њега и у делићу секунде ми тутње мисли кроз главу – мора да је мој, али како је мој кад је другачија униформа, нема шлем на глави као што смо ми морали да имамо? И како мозак размишља, руке полако крећу да дижу пушку. Видео сам како му пушка вибрира у руци и нешто ме је понело, нисам осетио ни ударце, ништа. У следећем тренутку, а нисам свестан колико је он трајао, мени неко говори: „Дане, Дане, Дане, јеси жив?!“ А ја кажем: „Што не бих био, добро сам.“ Осетио сам бол у пределу стомака, ставио руку и погледам, а панцир ми сав изрешетан, пушка се распала. Невероватно је кад те човек упуца са 3-4 метра, изрешета те као сито, а ти останеш жив. То је нешто што се не дешава“, прича Дане.
Под другачијим околностима срели су се 14 година касније, а овога пута нису се гледали преко нишана, већ преко кафанских столова. Даут је препознао човека којег је, како је мислио, убио.
„Седео сам с неким јараном и улази неки човек. И ја несвесно кажем: „Ја сам овог човека убио!“ А мој јаран Стаменко се смеје и каже: „Па ти си луд. Да си га убио, не би био човек овде“, сећа се Даут за Радио Слободна Европа.
Foto: Printscreen/Radio Slobodna Evropa
Дане, пак, каже да му је пажњу у кафани скренуо неки човек који је непрестано гледао у њега.
„Улазим у кафану, навикао сам да свако друго, треће јутро ту попијем кафу, прилазим столу да седнем и видим гледа ме неки човек, окреће се за мном, запамтио сам му фацу. И још се мислим шта ме овај овако гледа, као да сам пао с Марса. Видим и да коментарише нешто, али га не чујем, кад одједном каже он мени:“Ја сам тебе убио.“ Ја му кажем: „Како си ме убио кад сам жив?“ То ми је била прва реакција“, објашњава он.
Тај сусрет је од ратних непријатеља направио нераздвојне пријатеље. Уз свакодневне кафе родила се идеја и о заједничком бизнису, али нажалост уз бројне потешкоће из окружења.
„Она борба из 1992. године се наставила, само што сада он ратује са својима, а ја са својима“, закључио је Дане.
КАКО ЈЕ УБИЈАЛА УДБА: За два месеца ликвидирала 59.000 људи! (ВИДЕО) https://t.co/f5eNPF52nS
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 22, 2018
