Прочитај ми чланакЛидер Српске радикалне странке, професор Војислав Шешељ, 24. фебруара 2003. године, добровољно је отишао у Хашки трибунал. Отпутовао је редовним Јатовим авионом у Амстердам, а на холандском аеродрому су га чекали полицајци Уједињених нација у цивилу и одвезли у необележеном комбију у Хаг, тачније у затвор Схевенинген.
Износећи завршну реч на суђењу у марту прошле године Шешељ је дао духовиту верзију тог догађаја.
– Нисам се ја никада предао. У Хаг сам путовао, 24. фебруара, из сасвим другог разлога. Српском народу на више митинга обећао сам да ћу реализовати неки пројекат са холандском краљицом. И зато сам путовао у Хаг. Кад се авион појавио на аеродрому посада је рекла да аеродромска полиција инсистира да ја први изађем. Мислио сам да је то због званичних почасти, да ме тамо чека почасна гарда, да ће се интонирати химне, да ће се нешто слично десити. Када је неки човек, метар и жилет, почео да ми чита налог о хапшењу ја стрчим низ степенице на аеродром, кад тамо стотинак полицајаца ме окружи и скеба ме. Нисам имао никаквих шанси.
Како му је било и о чему је размишљао током тог лета никад и никоме није открио, ваљда зато што у српском народу влада мишљење да јунаци о осећањима и евентуалним стрепњама никад не говоре, али сигурно му није било лако.
Било је то пре 10 година, што можда, с историјског аспекта и није значајно време, али мерено дужином људског века је и те како дугачак период. Најбољи показатељ мерења једне деценије у животу било ког човека су – деца. А синови Војислава Шешеља те 2003. године били су баш клинци. Најстарији син лидера радикала, Никола имао је једва нешто више од 19 година, Александар је био десетогодишњак, Михајло је имао седам, а најмлађи Владимир само четири године. Они су данас момци. Најмлађи члан породице Шешељ, син Николе Шешеља, који је рођен нешто мало пре одласка лидера радикала у Хаг, био је беба, а данас је десетогодишњак.
Шта се све дешавало у животу породице Шешељ током протеклих 10 година екслкузивно сазнајемо од његове супруге Јадранке Шешељ. Може то делом да се види и из писама којима су Шешељеви размењивали емоције током првих осам месеци, јер им је то био једини начин комуникације. Управо по тим писмима се препознаје колико су синови лидера радикала, али и супруга Јадранка тешко поднели овај растанак.
– Када је Воја био у затвору у Гњилану, 1995. године, Александар је имао две године, Михаило је био беба. То није био „наш“ први затвор. Пре тога је тамновао у Централном затвору у Београду када је Александар имао само годину дана. Али, искрено, Војино робијање у Хагу замаглило ми је сећање на сва остала његова заточеништва. Из ове перспективе, после десет неизвесних и тешких година Хага, све остало изгледа као да се није ни десило – каже на почетку исповести Јадранка Шешељ.
Наша борба траје
– Од кад је у Трибуналу, није ни њему ни мени лако, али нисмо очекивли да ће бити много другачије. Кућа је остала на мени, тројица наших синова су били дечкићи, кад је Воја отишао у Хаг, а унук Војислав беба. Ипак, боримо се – каже Јадранка, додајући како и није имала много избора, осим да подржи свог супруга.
Ова храбра жена се одлично сећа тог дана када је спаковала супруга за пут у Холандију.
– Са собом је понео пртљаг од чак 32 килограма, али у коферима су углавном биле књиге, око 60 комада. Нисам хтела да се свађам с њим око тога зато што сам знала колико је то узалудан посао и колико је посвећен читању да му је све друго потпуно неважно – присећа се Јадранка.
Деценију касније, овом хашком сужњу, кога Хашка оптужница терети за прогон, убиства и друге злочине паравојних снага над Хрватима и муслиманима у Хрватској, БиХ и Војводини од 1991. до 1993. године суђење још није завршено. Није ни чудо, јер је Шешељ и на почетак суђења чекао утамничен скоро четири године.
– Суђење је првобитно почело 27. новембра 2006, али без Воје! Била је то фарса, јер је Воја 10. новембра почео штрајк глађу због одлуке суда да му наметне браниоца – прича Јадранка. – У то време, баш као и данас, свако телефонско звоно, у исто време за нас у кући је и радост и агонија. Радост, зато што очекујемо да је с друге стране жице Воја, а стрепња јер знамо на шта је све спреман Хашки трибунал. Тако је било и кад је Воја најавио штрајк глађу због наметнутог адвоката. Био је спреман да штрајкује до краја – убеђена је ова храбра жена.
На испраћају петорица свештеника
Мало је познато да су Шешеља у Хаг испратила чак петорица свештеника СПЦ из Батајнице: проте Игњат, Милорад, Крсто, те отац Споменко и Ђорђе. Сви су са њим остали до полетања авиона за Холандију.
– Ми смо његови свештеници и дошли смо да га испратимо у Хаг. Кога тамо одведу, мале су шансе да ће се вратити. Јасно је да Шешељ не иде да брани себе већ српске националне интересе због чега је ово оличење карактера и морала племенитог и образованог човека и патриоте, који не пита за цену кад се ради о српским националним интересима – рекао је прота Игњат новинарима.
(Вести онлајн)
