Прочитај ми чланакНајаве да би Јапан могао да измени члан Устава чиме би своју војску могао да користи у офанзивне сврхе представљају само озакоњење онога што се већ догодило — Јапан има јаку армију и само је питање да ли ће Америци одговарати да та земља постане офанзивна сила, тврди јапанолог и бивши дописник Танјуга из Токија Драган Миленковић.
Како каже, Јапан је Устав који је тренутно на снази усвојио пре 70 година и тада је једна од клаузула бранила Јапану да створи оружане снаге и да води рат.
„То је била нека врста самокажњавања под утицајем САД да Јапан окаје грехе почињене у Другом светском рату“, оцењује Миленковић.
„Од тада се много штошта променило, Јапан више није непријатељ САД, штавише, савезник је и под капом је америчких снага које се тамо налазе. За све то време Јапан је драстично ојачао своје снаге, не само на нивоу региона, већ и на светском плану, тако да би промена тог члана Устава значила само неку врсту озакоњења онога што се већ догодило“, наглашава Миленковић.
Да ли ће Америка одобрити да се Јапан одважи на тај корак зависи искључиво од тога да ли се САД осећају слабијом, те јој је потребан јачи савезник у том делу света, напомиње он и оцењује да све што се дешава у том региону зависи управо од тога какве су жеље Американаца.
Упитан да ли се све ово дешава како би Америка Јапану продала своје оружје, Миленковић каже да то уопште није први пут да се нешто тако дешава — Америка већ дуже време продаје оружје Јапану и увек је опасност од Северне Кореје коришћена као разлог да се прода што офанзивније и боље оружје.
„Сећам се многих седница јапанског парламента који није хтео да усвоји закон о куповини офанзивног америчког оружја, па на крају прелети једна мала ракета из Пјонгјанга преко јапанских острва и онда се тај закон усвоји. Америка изузетно пуно зарађује од Јапана на војном плану, додуше не само продајом оружја, већ и тиме што Јапан сноси све трошкове за боравак америчких трупа на њеној територији“, напомиње он.
Миленковић наводи да су америчке трупе биле окупациона сила када су стигле у Јапан, па су сами плаћали своје трошкове. Мало по мало, наставља он, постале су пријатељска армија, па је Јапан почео да исплаћује плате локалним службеницима, па се потом то пренело и на комуналије, да би се на крају увео Закон о солидарности којим Јапан плаћа огромне суме Вашингтону како би одржавао своје трупе у тој азијској земљи.
На питање да ли ће међународна заједница имати неког удела приликом доношења одлуке да снаге Јапана постану офанзивне, Миленковић подсећа да Јапан има два изузетно јака суседа који су чланови СБ УН, а једино се поставља питање да ли имају инструменте да нешто и ураде.
„Свакако да ни Кина ни Русија неће седети скрштених руку. Русија је, са друге стране, кренула у својеврсно отварање према Јапану, а и сам Јапан је сличну политику почео да води према Русији, што значи да се ближи тренутак потписивања тог мировног споразума који између те две земље још није потписан. Било би контрапродуктивно да се сад те узице затежу једном таквом одлуком“, закључује он.
