Прочитај ми чланакВласт је последњих недеља показала да стоички трпи шамарања и понижења без обзира на то да ли долазе из Приштине или Париза. И не само да власт то трпи већ и одлучно и чврсто одлази по још. Таква толерантност и стоицизам наилазе на пуну подршку.
Чини се да ниједна власт није добијала толико комплимената за своју економску политику и за спољнополитичку кооперативност, колико их добија актуелна власт. Похвале стижу са свих важних страна, а последња је управо стигла из срца Европске уније. Како је премијерка обавестила нацију, у Бриселу су очарани и захвални што влада није увела контрамере Косову, чиме је Србија допринела регионалној стабилности.
Део опозиционе јавности је зачуђен и разочаран чињеницом да ЕУ нема крупнијих примедби на догађања на домаћој политичкој и медијској сцени, и што ЕУ не чини ништа да се европске вредности (шта год оне значиле) у Србији успоставе. Неки од опозиционих политичара верују да је проблем у томе што Европа нема увид у оно што се у Србији дешава, па би да објасне и да замоле Брисел да утиче на српске власти како би се ствари поправиле. Свако ко тако мисли залутао је у политику и не разуме свет у коме живи.
Позивање било кога да интервенише и утиче на политичке процесе у Србији само је додатно понижавање већ понижене нације. Призивање старатеља је мучна манифестација политичке и сваке друге инфериорности. Веровање како ће неко други решавати српске проблеме у корист њених грађана је и јасна манифестација политичке инфантилности. Странци се ионако већ деценијама мешају у домаће политичке процесе и то није усрећило Србију. Више истог неће помоћи.
Као да промиче да ЕУ не брани тзв. европске вредности ни у сопственом дворишту. Као да промиче да ван свог дворишта ЕУ цинично и конзистентно примењује политику двоструких стандарда, да то ради већ деценијама и да то издашно вежба и на Србији. Коначно, зашто би ЕУ елита бринула о интересима грађана Србије када не брине ни о интересима сопствених грађана?
Постоје само европски интереси – само интереси пословне олигархије и њихових политичких послушника. Тако дефинисани „европски интереси” увек ће ићи испред декларисаних вредности – демократије, права, правде и хуманости. Европа ће зато подржавати само оне политичке структуре које иду на руку описаним интересима.
Из угла европских интереса идеална власт је она која не држи до суверенитета, која је послушна и спремна да изађе у сусрет свим политичким захтевима и условљавањима које ЕУ намеће. Идеална власт је она која са пуно ентузијазма распродаје национална добра и која ради у корист страних пословних интереса. У том контексту најбоље је да власт буде неспособна, некомпетентна, корумпирана и зато лака за уцењивање. Важно је и да власт буде бахата, јер само бахата власт може одлучно и ефикасно да спроводи оно што се од ње тражи.
Метод владања у коме је власт сервилна према страним центрима моћи а брутална према домаћим опонентима може изгледати као добитна комбинација и рецепт за дуг опстанак на власти. Таква политика се ипак не може водити бескрајно дуго. Пре или касније, овим или оним поводом, на овај или онај миг, до побуне ће доћи. Тада ће се и ЕУ наједном присетити да стара власт угрожава демократију и европске вредности, да ипак није фактор регионалне стабилности и да зато мора сићи са сцене.
Да би се балон незадовољства пажљиво издувао, да процес не би измакао контроли, морају се понудити нова лица, или бар стара лица са неком новом шминком. А нова лица не падају с неба, нити се спонтано појављују на јавној сцени. Она се у правилу пажљиво стварају и култивишу кроз невладине организације којима је премрежен јавни простор, као и кроз сталне контакте које са потенцијалним кандидатима одржавају они чији је посао да контролишу домаће политичке процесе. Циљ је да нове власти и нова лица наставе стару политику са нешто другачијом реториком, или краће – да Курта замени Мурту.
Све што важи за ЕУ и за методе њеног деловања, важи и за све друге светске центре моћи без обзира са које стране света долазили. У геостратешким играма, у играма интереса, нема ни невиних, ни наивних. Промену набоље не могу донети странци, нити ће се таква промена икада десити уз страну помоћ. Једина нада, ако наде уопште има, јесте да на власт дођу они који странцима ништа не дугују, који нису одгајани у страним вртовима и који нису подложни уценама било какве врсте. Да ли таквих људи у Србији има, да ли икада могу добити шансу и да ли их грађани Србије могу препознати ако се то икада деси?
