Рукама албанских националиста, исламских милитаната, „светска закулиса“ се нада да ће окончати са српским православљем

(Комсомолска правда, 24. 6. 2018)

Јун је богат међународним састанцима на највишем нивоу. Самит „великих седам“ у Канади је окончан сукобом Трампа и његове западне „шесторке“. Председник Сједињених Држава је из предострожности одлетео у Сингапур да би преговарао са лидером Северне Кореје Ким Џонг Уном. За то би, према неким аналитичарима, Доналд могао добити Нобелову награду за мир.

Не унапред (авансно), као његов претходник Обама, него реално, ако договори нуклеарно разоружање Корејског полуострва. У Кини је одржан самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС). А њу већ називају „великом евроазијском осморком“. Овде се, за разлику од Канаде, све завршило мирно, шефови држава су пријатељски потписали заједничку декларацију. Истовремено, Владимир Путин је имао плодне преговоре са кинеским предсједником Си Ђинпингом.

Сви ови догађаји били су широко обухваћени у светским медијима.

„Тајна вечера“ у Торину

У том контексту, тихо, без публицитета, у Торину је прошао 66-ти годишњи састанак Билдерберг клуба, који конспиролози зову тајна светска влада, злокобна „светска закулиса“. Повећана тајност је традиција Клуба. Нема званичних докумената, гласања, интервјуа, чак и случајних цурења у штампу. Учесници су обавезани неформалним „заветом ћутања“. Стога, верује се, да је баш овде политичка, финансијска и индустријска елита Запада одлучивала о судбини планете. Последњих година, у духу демократизације, Клуб је покренуо званични сајт, који објављује списак учесника и дневни ред. Овај пут, 130 „Билдерберговаца“ из 23 земље расправљало је о следећим питањима:

Популизам у Европи, изазови неједнакости, будућност тржишта рада, вештачка интелигенција, САД пре избора, слободна трговина, америчко руководство, Русија, квантни рачунари, Саудијска Арабија и Иран, свет „пост-истине“, актуелни догађаји.

Али оно што су одлучили није познато. Иначе, иако су разговарали о Русији, званично никог није било из наше земље на „тајној вечери“. Чак ни од критичара Кремља који сада живе на Западу. Последњи пут на састанку је био 2015. године економиста Сергеј Гуријев, који је претходно емигрирао у Француску.

Премијер Србије – лезбејка

Међутим, постоји једна чињеница која наводи на размишљање. Премијер Србије Ана Брнабић се у јануару хвалила да ју је председник Клуба, Анри де Кастри (Henri de La Croix de Castries), бивши шеф највеће осигуравајуће и инвестиционе компаније АКСА (АХА), званично позвао на састанак у Торино. Њој су 42 године. Ето, исто тако 2014. године је Де Кастри позвао на „тајну вечеру“ младог политичара Макрона. Сада је он – председник Француске.

Дакле, за Брнабићку, то „осматрање невесте“ такође може постати одскочна даска ка председничкој столици. У очима западне елите, позив има несумњив плус. Чланство у неформалном клубу европских лидера који су отворено објавили своју неконвенционалну сексуалну оријентацију. Поред премијера Ирске (Лео Варадкар) и Луксембурга (Ксавиер Бетел). У овом ружичастом и плавом клубу, Брнабићка је заменила исландску колегиницу која је отишла у оставку, Јохану Сигурдардотир, првог шефа владе у светској историји који је ступио у званични истополни брак.

Да ли „Билдербергови“, који персонификују владајућу елиту Запада, теже да отргну Србију од Русије уз помоћ лезбејске премијерке? – питам доктора политичких наука Јелена Пономарјеву, признатог специјалисту за Балкан. – Москва ће изгубити у важном региону јединог истински верног савезника. Тамо више немамо никога!

Постоји таква опасност, слаже се Јелена Георгијевна. Брнабић је отворено про-западни човек. Студирала је на универзитетима Енглеске и САД. Прошла је провере у транснационалним структурама. Дакле, на састанак Билдерберг клуба, ова дама није случајно позвана. Али, њена мисија је много шира од тога да једноставно води Србију на Запад – који упорно инсистира да Београд сам одлучи са ким ће. Српско руководство се и тако већ бави политичким балансирањем.

У фебруару ове године Сергеј Лавров је посетио Србију, поводом 180. годишњице успостављања дипломатских односа између наших земаља. Међутим, уочи посете, председник Александар Вучић имао је дужи разговор са шефом британске обавештајне службе МИ-6. Садржај тога разговора није познат, али сама чињеница састанка говори много. Након одласка Лаврова, Вучић је разговарао са Ангелом Меркел. Њихова суштина, такође, није објављена. Затим, помоћник америчког државног секретара Вес Мичел стигао је у Београд са новим планом Вашингтона за Косово и Метохију.

„Западни партнери“ се председнику Србије удварају. Међутим, он не напушта Русију, деветог маја је био у Москви на прослави Дана победе. Један од малобројних страних лидера.

Али, такво балансирање између Москве и Вашингтона-Брисела не може дуго трајати. Запад, понављам, захтева од Београда да се одлучи на чију ће страну. Обични Срби су за Русију. За њих именовање отворене лезбејке као премијера је психо-историјско понижење.

Претпостављам. Србија је православна земља са конзервативним традицијама.

Срби дубе на глави. Представник ЛГБТ као шеф владе има за циљ да поткопа темеље друштва.

Обратите пажњу: геј параде одржавају се овде иза троструког кордона полиције, патролирају са хеликоптерима, јер је српска омладина спремна да побије све ове „розе и плаве“. Немојте бити збуњени великим бројем учесника геј парада у Београду у телевизијским извештајима. У суштини ово су групе за подршку из Европе.

Међутим, ствар није само у једној Србији. Запад још једном игра на „Балканску карту“. Без сумње, о томе се разговарало иза затворених врата у клубу Билдерберг, уз учешће српског премијера.

„Депо за мигранте и терористе“

Својевремено, Балкан је постао формални разлог за избијање Првог светског рата. Тада је босански Србин Гаврило Принцип у Сарајеву убио аустријског надвојводу Франца Фердинанда. А шта нам сада прети?

Уништавајући Југославију по тврдом сценарију почетком деведесетих, Запад се није смирио. Почео је упорно да намеће балканским земљама такозвани европски вектор развоја. Сада се догађаји интензивирају. У фебруару је Европска комисија представила нову стратегију за убрзано укључивање шест балканских земаља у ЕУ: Албанију, Босну и Херцеговину, Македонију, Србију, Црну Гору и чак делимично признато Косово. Штавише, отворено је објављено да Србија не може постати део ЕУ без признавања независности Косова.

Шта ће Европској унији „паразити“?

Руководство ЕУ жели показати целом свету да Брегзит није ослабио њен положај. Европска унија, без Енглеске, веле, не само да живи, већ се и шири. А пошто је померање ка истоку ограничено Русијом, правац експанзије се усмерава на југ. Иако је и овде прорадио анти-руски фактор – Европска унија не жели дозволити очување и јачање позиција Москве на Балкану. Такође, у ЕУ су забринути због све веће економске експанзије Кине овде и растућег утицаја Турске. Да би се парирало томе употребљена је реторика убрзаног пријема балканских земаља у Европску унију.

Блиска интеграција ЕУ и НАТО игра своју улогу. Прво се нови чланови примају у Северноатлантски савез. Затим – у ЕУ. Након више процедура и унутрашњих политичких реформи, бивају ефикасно лишени државног суверенитета. Плус, Балкан је додатно тржиште од 20 милиона људи. Ту пролазе најважније енергетске маршруте.

И миграционе (руте – прим. прев.) тренутно?

Брисел цинично планира, примајући балканске земље у ЕУ, да их претвори у „депо“ миграната са југа. Управо сте поменули, везано за Први светски рат, који је почео због терористичког напада у Сарајеву. Сада је на Балкану постављена нова мина одложеног али страшног дејства. Регион постаје важан стратешки спој међународног тероризма. Има регионалну специфичност, која се манифестује у два пројекта.

Која?

Први је „Велика Албанија“. Уједињење свих територија насељених Албанцима: Албанија, Косово, Западна Македонија (Република Илирида), југоисточна Црна Гора (Малесија) и северозападна Грчка (Чамерија – „ Çamëria“ алб. – прим. прев.)… Велика Албанија је већ постојала током Другог светског рата, створена уз помоћ Хитлера и као његов савезник. Након пораза фашизма, појавила се комунистичка Албанија, део територије је отишао у социјалистичку Југославију. Распадом Југославије реанимирала се идеја о албанској држави.

Други пројекат је амбициознији – „Балкански калифат“. Иза њега стоје Саудијска Арабија, Турска, делимично – Иран. Потенцијалне границе укључују Албанију, Грчку, Бугарску, Босну и Херцеговину, Македонију, Србију, Косово, Црну Гору… Пројекти се затварају, што се тиче територија у којима је већина становништва муслиманско. Која опција ће бити изабрана од стране господара светских игара – није познато.

Наравно, постоје унутрашњи узроци сукоба на Балкану. Измешаност живота људи различитих култура и религија, који имају своје историјске претензије, презир и фобије; изузетно низак ниво економског развоја, висока незапосленост, огромни дугови, недостатак социјалне перспективе; високе стопе наталитета у муслиманским породицама итд.

Али главни фактор дестабилизације региона је спољни фактор. Прва „виолина“ припада НАТО-у, Сједињеним Државама, Турској, Саудијској Арабији; главним међународним терористичким организацијама и криминалним групама као што су у Русији забрањене: ИСИЛ, Ал-Каида; великом броју приватних војних компанија и страних специјалних служби (МИ6, ЦИА, турске и иранске обавештајне службе).

Пошто је значајан сегмент становништва исламске вероисповести, регион је постао важна регрутна зона за милитанте који одлазе у Авганистан, Ирак, Либију и Сирију. Само у Босни и Херцеговини је активно 46 војно-терористичких кампова. Постоје такви кампови у Албанији и на Косову. Враћајући се са „врућих тачака“, милитанти овде почивају, лече се, предузимају курсеве „напредне обуке“ и чекају нове налоге.

Контролисани хаос

Зар САД, НАТО, исти тај Билдерберг клуб – не разумеју да је оснивање калифата претња за Европу и цео свет?

Одлично разумеју. Па чак и промовишу, финансирају пројекат. Задатак такозване светске елите је да се уништити социо-политички поредак који се развио у Европи. Исламски милитанти више од свега су погодни за ову сврху. То је ован[1] за уништење Европе. Сетите се тужне судбине Гадафија. Либија је била зид који је штитио Европу од избеглица из Африке. НАТО је уништио овај „зид“, Гадафи је убијен. Отворен је пут избеглицама. После „арапског пролећа“, инспирисаних Сједињеним Државама, милиони избеглица су се похрлили одатле у Европу.

Њих ће следити милитанти.

Истовремено, „Калифат“ ће затворити лук нестабилности око Русије: Кавказа, Централне Азије, Блиског истока, Балкана. Ако се дигне прашина на гасоводу Турски ток и другим важним енергетским пројектима, Русија може да стави крст. Рукама албанских националиста, исламских милитаната, „светска закулиса“ се нада да ће окончати са српским православљем.

Поред геополитичких дивиденди, организатори „контролисаног хаоса“ на Балкану очекују добит у трговини оружјем, људима, људским органима. И, наравно на наркотицима. Након окупације НАТО-а 1999. године, Косово је постало прави рај за трговце дрогом. Отприлике 30 албанских криминалних група су одговорне за испоруке хероина у Европу. Према подацима обавјештајних служби, четири до шест тона хероина произведеног од авганистанске сировине пролази месечно кроз њихове руке. А годишњи приход од трговине наркотицима износи неколико милијарди долара. И ово су само званични подаци. Мислим да је реалност много гора. Укупно, у оквиру „Балканске руте“ налази се пет главних канала за испоруку ових отрова у Европу: албански, зелени, северни, „Д“ и „Р“.

Зар стварно не може да се на њих брзо удари, јер су сви познати?

Трговина дрогом на глобалном нивоу немогућа је без подршке банака, обавештајних служби, агенција, јавних и приватних великих корпорација. Дакле, америчке војне базе на Косову – Бондстил и Камп Филмсити – где неколико транспортних авиона слеће сваки дан, сигурно су укључене у промет дроге. На мулама и магарцима немогуће је транспортовати тоне авганистанског хероина у Европу. Прво, се све испоручује на Косово, а потом већ албанским ланцима у све европске градове.

Зашто тамо граде џамије

Активност врбовања увек почиње у џамији, – каже Јелена Пономарјева. Стога, важан фактор у расту радикализације младих – јесте грађевински бум муслиманских богомоља који се наставио на Балкану још од средине 1990-их. По правилу финансирање воде приватна предузећа и власти Саудијске Арабије, Кувајта, Малезије, Катара и Либије. Само у Сарајеву, главном граду Републике Босне и Херцеговине, већ је изграђено 140 џамија, укључујући и мега-џамију краља Фахда. На Косову, од 1999. године, подигнуто је 240 џамија новцем Краљевске куће Сауд. У том крају их има укупно 800. Практично, у сваком селу Македоније данас постоји џамија. Чак и тамо где нема муслимана.

Као што би Кинези рекли, стратегија Веи-ћи[2] дејствује ради одузимања простора како би се проширила зона муслиманског присуства. Само су Саудијци потрошили око милијарду евра на ширење ислама на Балкану: изградњу џамија, премије мушкарцима за ношење браде, женама за ношење бурки, стипендије и студијска путовања у Саудијску Арабију.

Питање – ребра: Због чега је за нас важна Србија

Русија никада није у историји Балкана довела до сукоба у региону, али је увек покушавала да их ликвидира и помогне балканским народима да бране националне интересе, очувају културне и верске традиције, каже професор Пономарјева. Напоменућу – до 2003 године руски миротворци су се налазили на Косову.

Како би оправдао повлачење мировних снага у априлу 2003. године, начелник Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације Анатолиј Квашњин је изрекао фундаментално важну фразу: „Немамо више стратешких интереса на Балкану.“ Очигледно, није изразио своје лично мишљење. Спољно-политички концепт Русије 2016. уопште не помиње Балкан.

О каквом утицају можемо причати с таквим приступом? Наравно, чувамо културне и хуманитарне везе, покушавајући да развијемо јавну дипломатију. Али сви наши напори су бледи у поређењу са радом Сједињених Држава, ЕУ, Саудијске Арабије и Кине… Само САД годишње издвајају више од 40 милиона долара како би подржале свој утицај на Балкану кроз невладине организације, медије и друштвене мреже…

Русија и Србија су повезане не само историјски, културном прошлошћу и православљем. Војно-техничка, енергетска и економска сарадња се одвијају. Имамо велике интересе у области прераде нафте тамо. Србија, за разлику од Црне Горе, није подржала западне санкције против Руске Федерације.

Ово је једина велика земља у региону која се не спрема да ступи у НАТО. Ако отпор Београда буде сломљен, заправо цела Европа ће постати НАТО. Раздвајањем Срба од Руса, Запад ће коначно одлучити балканско питање у своју корист – заувек лишавајући Русију утицаја у изузетно важном геополитичком региону света, који смо се дуго сматрали нашим.

Из досијеа „Комсомолске правде“

Јелена Георгијевна Пономарјева је историчар, социолог и публициста, један од водећих стручњака о новијој историји Балкана. Професор, доктор политичких наука, председник Међународног института за развој научне сарадње (МИРНАС), заменик директора Института за систематску анализу (ИСАН). Аутор је седам монографија, неколико уџбеника и више од 160 научних радова.

Евгеније Черних

Са руског посрбио: Дарослав Гужвић

[1] Прим. ДГ: Ован је у средњем веку био дрвени трупац са металном главом који је служио за разбијање окованих градских врата на улазима у градове ограђене зидинама.

[2] Прим. СС: Претеча мисаоне игре на Западу познате као ГО.

Извор: stanjestvari.com

Ознаке: Јелена Пономарјева, Београд, европа, НАТО