Прочитај ми чланакОпозиција мора да стави у други план партикуларне партијске интересе и личне суревњивости и наступи јединствено на београдским изборима — све друго водило би у бродолом, каже Вук Јеремић, кандидат на последњим председничким изборима. Истиче да за себе не тражи ништа, а да прву реч о кандидату за градоначелника треба да има Саша Јанковић.
Јеремић је најавио формирање властите странке, а нада се да ће тај процес завршити до јесени. „Добио сам гласове 200.000 грађана ове земље, и моја обавеза према њима је да наставим с политичким ангажовањем“, каже он у емисији „Спутњик интервју“:
„Једна од лекција коју смо научили је да није могуће озбиљно се бавити политичким радом без органски изграђене партијске структуре. Због тога оквир за деловање у будућности јесте политичка странка. Биће то странка политичког центра, а основне вредности и правци деловања биће у великој мери подударни са оним што сам заступао на председничким изборима“.
Часни људи у странци
Јесте ли већ смислили назив странке и да ли ће се у њој наћи неке познате личности?
— Још није донета коначна одлука о том питању и не бих с тим излазио у јавност. У странци ће, на овај или онај начин, бити ангажовани људи који су часни и остварени у својим професијама, а неки од њих су познати.
Значи, биће препознатљивих имена, јер то вам је недостајало у кампањи?
— Да, биће ту људи који су познати широј јавности. То јесте једна од ствари које су биле проблем на председничким изборима. Али то неће бити странка Вука Јеремића. Не морам да будем на челу те странке. Не искључујем ту могућност, али то свакако неће бити моја странка. То ће бити странка људи који су се окупили око одређене идеје.
Планирате да та странка сарађује са другим партијама у опозицији. Да ли сте већ кренули у озбиљније разговоре са осталим опозиционим странкама око обједињавања опозиције за београдске изборе?
— Све друго осим заједничког наступа опозиције, поготову на београдским изборима, закономерно би водило у бродолом. Председнички избори су показали да постоји капацитет за победу у Београду. Све друго осим јединственог наступа води у пропаст. То је грешка коју нипошто не смемо да направимо. Било какве партикуларне партијске интересе, личне суревњивости морамо да ставимо у други план. Наравно да постоје политичке разлике између делова опозиције, али ја мислим да су оне минорне.
Мислите да их је могуће помирити?
— Мислим да су оне минорне у контексту избора у Београду. Ми бирамо скупштину града Београда. Ту се неће одлучивати да ли Србија мора да буде члан НАТО-а, какав је став о ЕУ и стратешким метапитањима. Не постоји оправдање да се не наступи заједнички. И ја и странка чији ћу бити део залагаћемо се за јединство опозиције. Нећу тражити било какве позиције за себе, не намеравам да будем кандидат за градоначелника. Верујем да ни странка којој будем припадао неће имати посебне захтеве ни кад је реч о броју одборника…
Па који је онда ваш интерес?
— Од пресудне је важности да на београдским изборима отпочне процес демонтирања једне тоталитарне и погубне власти коју имамо данас у Србији. Она је најрањивија у Београду, и била би генерацијска грешка уколико би та прилика била пропуштена. Ја ћу заиста учинити све да дође до тог првог важног корака на путу ка демократизацији Србије у пуном смислу те речи.
Где је ваша странка између Двери и Саше Јанковића? Мислите да ће моћи да помири тако различите полове?
— Не бих да звучим претенциозно и кажем да ће моја странка помирити непомирљиво и ујединити Србију. Али заиста мислим да нам је јединство опозиције неопходно, да приоритет мора бити успостављање нормалног, демократског система и стварање прилика у друштву у ком и Двери, и Саша Јанковић, и сви други имају пуну слободу да искажу ставове за које се залажу, да на слободан начин учествују на изборима, а грађани да одлуче коме ће дати поверење. Ми то овог тренутка немамо. Иначе имам изузетно добре личне односе и са Сашом Јанковићем и са Бошком Обрадовићем. И за једног и за другог сам апсолутно уверен да су и они у потпуности посвећени изградњи таквог друштва у Србији. Они су, наравно, изузетно различити по политичким уверењима, али ми овог тренутка морамо да потиснемо у други план те идеолошке и политичке разлике и да ставимо као приоритет успостављање нормалности у Србији.
Повратак нормалности
Веровали смо у нормалност и 2000. кад је постојао ДОС па се он распао. Зар не страхујете да ће се то искуство поновити?
— Нема никакве дилеме да таква врста коалиције не би била дугорочна, јер се људи заиста разликују. То и не би требало да буде коалиција за наредних 10 година, него коалиција за то да дође до ослобађања политичке сцене. Наравно да ДОС и све оно што смо прошли од 5. октобра носи пуно горких успомена, али с друге стране може да се постави питање шта би било у Србији да се није десио 5. октобар. Моје мишљење је да бисмо имали много веће проблеме. Овог тренутка за људе којима сам окружен приоритет је повратак нормалности у институционални и јавни простор.
Ко су ти људи? Кажу да већ разговарате с Бошком Обрадовићем, да сте далеко од ДС, а ближи Дверима. Упорно покушавају да вас гурну у десницу.
— Никада нисам крио оно што мислим кад је реч о виталним националним питањима. Тако сам се понашао као министар спољних послова и мишљење нисам променио. У Србији свако ко се не крије и не стиди тих осећања закономерно бива сврстан на десницу. То је погрешно. У неким другим земљама нормално је да све странке буду патриотске. Узмете пример САД: ни републиканци ни демократе немају монопол на патриотизам. У нормалној земљи све су странке патриотске. Ја ћу наставити да се залажем и делујем у складу са својим уверењима, а она су, кад је реч о националним питањима, таква каква јесу. Ако неко жели да ме због тога сврста у десницу, слободно нека то ради, мени то не смета. Али наш политички програм који ће бити представљен заједно са формирањем странке ће говорити за себе и имаће елемената који пре могу бити доживљени као политички програм неке странке левог центра. Ми ћемо дефинисати себе као странку центра, а како ће нас грађани перципирати — на њима је да суде. Али и Бошко Обрадовић и Саша Јанковић су данас људи који по мени заиста желе да дође до промене режима. И због тога ће и један и други, и трећи и четврти који се буду залагали за те вредности за мене бити легитимни саговорници.
Када Саша Јанковић напише на Твитеру, критикујући власт — пуштају да нас гази руска чизма а певају „Оду радости“ — мислите да је такав човек прихватљив у широј коалицији у којој бисте били и ви?
— Главна линија раздвајања овог тренутка треба да буде нацртана тако да се с једне стране налазе они који верују у изградњу демократске и функционалне државе засноване на владавини права и они који су ангажовани на њеном урушавању. Ми смо данас поново у претполитичком стању и морамо да се изборимо за нормализацију прилика у друштву да би сутра они који верују у једно или друго били заједно или једни против других. Ми засад још немамо тај политички луксуз.
Улога Саше Јанковића
Претпоставимо да се све опозиционе странке уједине пред београдске изборе, под условом да нико у последњем часу не прелети. Ко би био кандидат за градоначелника?
— То би свакако требало да буде предмет озбиљних разговора, а таквих разговора тренутно нема. Ти разговори би требало да почну од мање тешких и деликатних питања, као што је састављање листе захтева за изборне услове. Било би добро да се сви опозициони чиниоци сложе шта би била листа захтева према власти за обезбеђивање фер и поштених избора у Београду. Потом би могло да се прича и о другим стварима, као што је формирање заједничке листе и ко би био на њеном челу. Моје је уверење да је Саша Јанковић својим учинком на председничким изборима заслужио да има прву реч. Он је постигао далеко бољи резултат од било кога другог, и мислим да му то даје привилегију и одговорност да тај разговор започне. Било би идеално кад бисмо сви заједно могли да се сложимо око најбољег кандидата.
Значи, њему бисте препустили да одлучи, или би он био кандидат за градоначелника?
— Мислим да он треба да вуче беле фигуре у том процесу. Ја ћу се свакако залагати за то да будемо сви за столом, али нормално и природно би било да Саша Јанковић каже први јер је он освојио далеко највише гласова на председничким изборима од свих опозиционих кандидата.
Верујем да ваша странка у формирању већ има ставове према кључним националним питањима. Рецимо, о дилеми Русија или ЕУ. Како бисте ви одговорили на ово питање?
— Уз све велике говоранције и гестове, реалност је да Европа није претерано заинтересована за проширење. То је последица кризе у ЕУ и свега што се у њој дешавало последњих година. Дакле, процес приступања ЕУ ће у сваком случају бити изузетно дуг и није до краја известан, без обзира на то шта ми радили и како поступали. У тим условима било би погрешно затварати било која врата на свету, поготову врата Русије, која се показала изузетно пријатељски настројена према Србији. Русија и Србија су блиске, наши интереси се углавном подударају. Русија је важан партнер Србије, можда у економском смислу не толико колико ЕУ, али по неким важним политичким питањима која су за Србију неуралгична Русија је у потпуности иза Србије, пружа јој пуну подршку пре свега у оквиру Савета безбедности, где има тежину чланице са правом вета. У таквим околностима било би прилично неодговорно затварати једна таква врата. Тако да на то питање нема смисла давати одговор на децидан начин.
Нема потребе ствари постављати или-или?
— Не.
Зашто не знамо шта се прича у Бриселу
Још једна неуралгична тачка, чини ми се непотребно, јесте Руско-српски хуманитарни центар у Нишу. Како ви видите читаву ту причу?
— Пре три године, када смо имали поплаве и пожаре, видели смо да је хуманитарни центар на Балкану и те како неопходан. Русија је била изузетно издашна када је било неопходно да се помогне. Ми за тако нешто нисмо имали капацитета и таква врста подршке је више него добродошла. Постоји и низ контроверзи које су се појавиле у јавности о том питању. Политичко мишљење свих чинилаца на овом простору, укључујући и западне, не треба одбацивати и пренебрегавати. Из непосредне историје знамо да то може бити погубно. Али треба пронаћи начин да тај хуманитарни центар опстане, настави да функционише и буде још агилнији, јер то је нешто што је потребно не само Србији него и читавом региону.
Један од првих потеза новог председника Србије Александра Вучића био је да позове на унутрашњи дијалог о Косову. Како га ви схватате и да ли очекујете позив?
— Чудна ми је та његова идеја о дијалогу, а мислим да га није могуће водити под овим околностима. Не можете водити нормални друштвени дијалог под ненормалним околностима у друштву. Хоћете да седнете да причате са неким опозиционим првацима, али они после неће моћи да оду на телевизију са националном фреквенцијом и представе своје виђење тог разговора. Док не постоји минимум нормалности у друштву, нема простора ни за вођење „унутрашњег дијалога“ не само о питању Косова већ о било ком другом питању. Што се тиче дијалога у Бриселу, јавност не зна како се он води.
Тачи очекује да се до краја године постигну коначни договори и испотписује све што треба. Да ли је вама јасно шта то треба да потпишемо?
— Мени конкретно није. Не знам никог коме јесте. Дијалог се води иза затворених врата, без записника. Он се не води на основу било какве институционализоване платформе, било да је дошла од владе или скупштине, и заправо можемо очекивати све. То је изузетно погрешан пут.
А како бисте га ви водили?
— Дијалог је неопходан. Ситуација је таква да мора бити разрешена путем дијалога, а не путем било какве врсте конфликта. Али дијалог морате да водите на систематичнији начин, на основу институционализоване платформе коју је неко одобрио и усвојио, а и тако да се не нађете у ситуацији да направите серију уступака другој страни а да заузврат не добијете ништа. Ми смо дали серију уступака у последњих неколико година, и сви су били такве природе да су моментално били имплементирани. Заузврат је тражено врло мало, ЗСО, па ни то мало није добијено. Поставља се питање како је неко преговарао да дâ све а да не добије ништа. Или је посреди потпуна некомпетентност, или је можда заузврат нешто друго тражено и добијено.
Шта је то друго?
— Окретање главе од чињенице да се ова земља води на све више тоталитарни начин који свакако није у складу са европским стандардима.
Ни ако је Ана Брнабић премијер?
— По мени, то је био један пи-ар покушај према Западу да се Србија прикаже у нешто бољем светлу из западне перспективе него што јесте. Сам састав њеног кабинета показује да она није имала превише утицаја када су вођени разговори о формирању владе. Власт је прешла у функционалном смислу на Андрићев венац. Можда ће неко рећи да то није први пут, али то у сваком случају није у складу са нашим уставом и законима. Пажња посвећена Ани Брнабић је заправо скретање пажње са суштине, а суштина је да данас живимо у земљи у којој је сва власт у рукама једног човека, а то није најбољи пут за изградњу просперитетног друштва.
Где себе видите за годину дана?
— У Србији.
На ком месту?
— У оквиру политичке организације која ће се залагати за повратак нормалности у друштво, за цивилизовани дијалог и за изградњу земље која би изгледала нешто другачије од ове коју имамо сада.
БОНУС ВИДЕО
Председник општине Чајетина, Милан Стаматовић и председник општине Нови Београд, Александар Шапић, у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, причају о томе да ли ће
са својим листама изаћи на градским изборима у Београда (00:38:00) и (00:46:00), о томе колико Београд својом величином угрожава Србију (00:40:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
