Прочитај ми чланакСептембар ће, људи се враћају са одмора, новчаници су празни, минималац је понижавајућ, запослени у просвети најављују штрајк, ту су и еколози... Опасност по државу лежи у чињеници да ће нестати мит који она пласира "инвеститорима" о земљи познатој по послушном народу, који се могу газити преко сваке мере људскости и достојанства, без проблема и без правних или других последица. Сигурно да ће резултат јесење серије протеста бити довољно за уписивање Србије на мапу земаља за које још увек можда има наде.
„ССП подржава ‘бели штрајк’ просветара, безбедност нема (о)цену“
Ако се погледа на разлоге за организовање новијих штрајкова и блокада у Србији, они су на први поглед врло разнородни: ниске откупне цене, проблеми са приватизацијом, кашњење субвенција, ниске или никакве плате, реструктуирање, отпуштање и на првом месту борба против ископавања литијума. Само је питање када ће обесправљеним грађанима прекипети и када ће своје тињајуће и нарастајуће незадовољство исказати на овај бунтовни начин.
Зна ли Србија где је граница понижења? Свакодневно понижавање, од вожње у штрокавим аутобусима до циничних изјава да готово да немамо више незапослених. Ко се још плаши да ће остати без парчета пите и јогурта? Да ли се људи који преко владајуће странке добијају минималац увећан за 20 одсто осећају понижено? Да ли су љути? Или су срећни јер имају посао који им је обезбедио лично Александар Вучић? Могу ли, дакле, бити успешни покушаји да се ова власт доведе до нивоа спознаје да је она сервис и слуга грађана у оквиру државних дужности?
Социјални бунт има у себи синтезу отпора против угрожавања свих људских слобода, при чему је право на пристојан живот витални услов за сваку од њих. Данас сме да нас лаже и бије ко стигне, а неки још размишљају смемо ли да се бранимо и побунимо. Штрајкови се по правилу не организују зато да би се придобиле симпатије, већ да би се повећала непријатност јавног живота. Влада, међутим, реагује репресивно, што је у складу са схватањима из неких других времена. Сурови обрачуни нису мотивисани никаквим страхом да ће протести покренути нови политички покрет. Напротив, то су изрази панике режима, узалудног одбијања да се суоче са очајем који прожима наша друштва.
Приказ уништавајуће идеолошке формуле која прати ово друштво од слома социјализма, најбоље је изразио некадашњи министар рада Зоран Ђорђевић, када је позвао раднике који су у штрајку „да покажу мало љубави за Србију“. Режимски медији пишу да су протести штетни по компаније, а тиме по економију, земљу и све нас. Нису профитери ти који су несолидарни, већ штрајкачи. Власт не показује нарочито интересовање када људима који обављају сав посао остану само мрвице. Овдашњи режим се већ изјаснио. Штрајкачи могу бити само непријатељи државе, а са грађанима – непријатељима, нема преговора.
Ова власт још једном је доказала, чак и када жели да покаже да хоће да изађе у сусрет неким захтевима, да је посреди превара. Оно што се до сада показало, то је да СНС није спреман ни на какав дијалог, ни на какав договор и ни на какво признавање грешке.
