Прочитај ми чланак"Ми смо поносна породица. Нисмо желели да одемо са Косова и из Гњилана, хтели смо да сачувамо оно за шта се наш деда борио", каже за еспресо.рс Стеван Мартиновић унук Ђорђа Мартиновића ког су Албанци силовали и набијали на колац, а после чијег страдања су Срби масовно почели да беже са Косова.
„Након што се све издешавало са Ђорђем нисмо ни помишљали да одлазимо с Косова и ако је он што због опоравка и прегледа одбијао у прво време да се врати на Косова. Мада то искрени да будемо и није смео због целе ситуације“, каже нам Верица Мартиновић.
1. мај 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића), слика академика Миће Поповића. Фото: Мића Поповић
Ђорђе Мартиновић након операције на ВМА и у Лондону био је смештен у викендици код свог адвоката. Породица је трпела страшан притисак у Гњилану, а сам Ђорђе био је изложен стравичним нападима. Ипак, одбијао је да прода земљу.
„Ђорђе није желео да прода Јаругу (њива у којој је био силован и набијен на колац). Албанци су је силно желели, али није то био мотив напада као што сада многи причају. На крају смо морали да је продамо, али Ђорђе није желео да чује да та њива „падне у руке Албанаца“. Продали смо је једном Србину, али ју је он, нажалост препродао Албанцу. Шта да вам кажем…“, каже нам Верица и додаје да као што су Јагода и Ђорђе водили битку у Београду, тако је и породица Мартиновић у Гњилану била изложена нападима.
„Звали су нас у поноћ на телефон и на албанском поручили: „Долазимо да вас живе спалимо у кући“. Те ноћи нисмо смели ока да склопимо, организовали смо страже на смену. Дешавало се и да нека каменица од непознатог човека полети ка кући“, прича нам снаја Верица, супруга Ђорђевог преминулог сина Драгана.
Да ли сте некада срели нападаче на Ђорђа, пошто кажете да их познајете?
„Јесмо. Ја сам њих знала, али они нису познавали мене. Чим је један од њих пуштен из затвора дошао је право у киоск који смо мој супруг Драган и ја држали у Гњилану. Упао је на врата и претећим гласом ме питао: „Где је онај који држи ову трафику?“ Мислио је на мога Драгана. Ја сам се правила невешта и питала га шта жели и је л могу ја да му помогнем, а он ми је само узвратио: „Запамтиће ме он и Мартиновићи“.
Када сте продали кућу у Гњилану?
„Тек након бомбардовања и уласка КФОР-а. Морали смо. Било је или да узмемо то што се може или да останемо без било чега. Буквално смо дали главу за главу. Од тих пара успели смо да сазидамо ову кућу и ништа више“.
Колико Срба је после тог случаја отишло из Гњилана?
„Скоро сви. Или су закључали куће и отишли или су продали имања и побегли да спасу живу главу“.
С друге стране Ђорђе Мартиновић је водио своју битку у Београду. Током целог тог периода иживљавања над оним над којим се неко иживљавао, Народна скупштина СФРЈ је осам пута расправљала о случају Мартиновић без икаквог закључка.
Народна скупштина СР Србије је шест пута покушала да учини исто, али је то сваки пут одлагано јер се тврдило да по Уставу САП Косово и Метохија, скупштина Србије нема надлежност?!
Од 1985 године, када се догодио овај монструозни догађај па до своје смрти 6. септембра 2000. године Ђорђе Мартиновић је само једном отишао у своје Гњилане и то са породицом. Одатле потиче и породична слика Мартиновића коју нам је показао његов унук.
Какву је битку водио Ђорђе и његов правни тим најбоље илуструју речи генерала Милан Даљевић из савезног секретаријата за одбрану који је тада тврдио да ЈНА није надлежна, а наследник Станета Доланца на месту шефа југополиције, Петар Грачанин (Србин), тражио је да се случај закључи.
Док је још лежао на ВМА Ђорђа уз допуштање начелника ВМА генерала Владимира Војводића и док је још у болничкој постељи посећују људи из правосуђа Вукашин Трумпић и Градимир Поповић, који уз присуство полиције покушавају да изнуде од Мартиновића признање да се сам набио на колац.
Војводићев заменик Срђан Крстинић, касније Туђманов адмирал, тражи да се Мартиновић избаци са ВМА.
Јавности је тада предочено следеће:
„Налаз из Љубљане који је контрирао свим претходним и свим потоњим, као и признање самог Мартиновића да се упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је пошао наопако па да је онда из стида све свалио на албанске сепаратисте, успут користећи инцидент у пропагандне сврхе како би албански народ демонизовао а српски народ представио као жртву“.
Мартиновић је касније повукао то признање, објаснивши да је дато под присилом и након трочасовног испитивања и обећања да ће му синови добили посао ако потпише.
„Свашта су радили, само да Ђорђа сатанизују. Од самог старта су уништавали доказе, измишљали разне приче. Мени, која сам такође радила у Државној безбедности када су имали колегијуме о Ђорђу Мартиновићу нису дали тога дана да долазим на посао“, тврди Верица.
„Деда никада није волео да се прича о његовом случају пред децом. Желео је до краја да заштити своју породицу. Био је наш херој. Све је стоички издржао и до краја“, каже нам унук Стеван Мартиновић и додаје да је Ђорђе жив сигурно му не би било драго што се продала кућа у Гњилану.
