Прочитај ми чланак
© Wikipedia/ Pixabay
„Колико ће пут Србије ка ЕУропским интеграцијама трајати и шта ће остати од наше земље и народа (и да ли ћемо то бити уопште ми) када на све уцене и уступке пристанемо, можемо само да претпоставимо.“
Од Србију се тражи не само да испуни услове који су прописани и за друге државе него је изложена сталним уценама и постављањем нових и нових услова. Штавише, када се испуне једни, постављају се нови уцењивачки захтеви. Дуго су нас убеђивали званичници из ЕУ (али и наши политичари) да је пуна сарадња са Хашким трибуналом једини додатни (пред)услов, па када је са тиме завршено, појавио се нови – Косово и Метохија. Када и то „одрадимо“ вероватно ће на ред доћи Војводина, Рашка…. Пре два дана могли смо да прочитамо и изјаву Ивице Дачића (коју преноси Танјуг) да је напредак у европским интеграцијама политичко питање, те да Србија очекује да јој неко приступи искрено, да нема покретне мете и циљеве, и да нам се сваки пут када испунимо неки од циљева, не поставља неки нови циљ.
У преговорима о приступању ЕУ Србија још није отворила ни једно од 35 преговарачких поглавља, а за свако отварање као и затварање поглавља потребна је експлицитна сагласност свих чланица ЕУ. Значи свих 28 чланица ЕУ мора да буде за отварање и затварање сваког од 35 преговарачких поглавља, те је за завршетак преговора потребно да прескочимо 1960 (28х35х2) препона, односно да добијемо сагласности свих земаља чланица ЕУ.
Мада је Европски савет још 2013. године одлучио да се отворе приступни преговори са Србијом и убрзо после тога је одржана и прва Међувладина конференција ми још нисмо у могућности да савладамо прву од 1960 препрека које нас очекују. Пре два дана смо овде слушали од наших саговорника из Немачке да је за отварање првог поглавља 27 чланица ЕУ, али да једна није сагласна. Незванично сада отварање првог преговарачког поглавља блокира Немачка – незадовољна темпом којим тече „нормализација“ односа између Београда и Приштине.
Овога пута нас блокира Немачка, а касније ће то, због неких других разлога, чинити нека друга држава: Холандија, Шведска, Данска, Естонија… И тако у круг. Да не спомињемо суседне државе чланице ЕУ од којих свака има претензије према нама – питање статуса њихових мањина, решавање граница и слично. Не треба искључити и могућност (ма колико то сада невероватно звучало) да, када у целости „нормализујемо“ односе са Приштином како то од нас захтевају, нова држава Косо-ву не буде пре нас примљена у чланство, те да и од њене сагласности зависи наш ЕУропски пут.
Колико ће пут Србије ка ЕУропским интеграцијама трајати и шта ће остати од наше земље и народа (и да ли ћемо то бити уопште ми) када на све уцене и уступке пристанемо, можемо само да претпоставимо.
(Излагање на форуму „Спољнополитички дијалози: државе Западног Балкана на путу ка европским интеграцијама“, одржаног у организацији немачке Фондације Ханс Зајдел (Hanns Seidel Stiftung) и њеног партнера у Србији београдског Института за међународну политику и привреду, Тара, 10-12. фебруар 2015. године.)
Објављено у књизи: Јован Б. Душанић, Неолиберализам, Catena Mundi, Београд, 2015
