Прочитај ми чланак
Повратак Војислава Шешеља, након ослобађања Анте Готовине и Младена Маркача, још један је показатељ суноврата међународног кривичног права. Иако је за многе тек потрошени политички пајац, његовим првим изјавама на привременој слободи се позабавио и Савет безбедности Уједињених нација, а у самој Србији је изазвао опскурне реакције у неким случајевима: његови некад највећи фанови забринули су се да би својим повратком могао да угрози премијера лично, док су неки давнашњи Шешељеви противници задовољно трљали руке надајући се да ће их управо он повести у одсудну битку против Александра Вучића.
У средини смо остали ми који баш и не бисмо волели да гледамо Шешеља превише, макар нас оптужили да подржавамо строгу Вучићеву цензуру. Социолог Јово Бакић помогао ми је да проникнем шта од војводе од зарђале кашике можемо да очекујемо.
ВИЦЕ: Одмах по повратку, Шешељ је покушао да задобије симпатије тако што је, говорећи о свом здравственом стању рекао да има две метастазе на јетри, а затим додао: „Знате ли како зовем те две метастазе – Александар Вучић и Томислав Николић“. Да ли је Вучићу Шешељ уопште у глави? Да ли о томе уопште води рачуна?
ЈОВО БАКИЋ: Свакако води рачуна. Вучић је врло вешт политичар, сигурно један од најопрезнијих код нас, али ни Шешеља не смемо потценити. Занимљиво је да један другог не потцењују. Шешељ бира речи кад хоће да упути напад. Њему је највећи проблем медијска блокада коју је Вучић увео према свима који имају иоле неку критичку реч за власт коју он оличава.
Премијер је потпуно искулирао увреду о метастази на Шешељевој јетри. Чак се задржао у клиничком окружењу и пожелео му добро здравље. Да ли и тим гестом покушава да каже: „Је л’ видите колико сам ја велики човек?“
То је стара политичка тактика: када сте јако моћни, политичке противнике доживљавате, у најбољем случају, као комарце који пецкају и понекад створе помало нелагоде, али то је то, ништа специјално. У том смислу, Слободан Милишевић је био пример за углед. Он никада није одговарао политичким противницима на увреде. Опозиционари би требало добро да се замисле на који начин ће критиковати власт. Промишљена, хладна критика се много боље прима међу грађанима него острашћена, хистерична увреда или клевета. Александар Вучић је то научио, и он је политичар који, после Зорана Ђинђића, највише учи.
Имамо посла са врло моћним човеком.
Он је сазрео као политичар, убедљиво је најмоћнији. Труди се да ниједан други политичар нема изнад 10 одсто подршке. У том циљу, он користи разне таблоиде и портале где блати, али не лично. Исто је радио Милошевић, али преко државне телевизије. Вућић користи приватне медије за блаћење. То раде људи из ваше струке, као срамота новинарске професије. Њих Вучић инструментализује и губи потребу да било кога сам вређа, то други раде за њега. При томе он може онако цинично да се дистанцира од напада јер, забога, ради се о приватном власништву над средствима масовног општења.
Да ли мислите да ће Вучић, ако Хаг буде тражио назад Шешеља, а овај не буде желео сам да оде…
Као што неће.
Да ли ће Вучић хитро ухапсити тог човека? Чак и сам Шешељ каже: „То би био парадокс, да ме испоруче они који су били моји најближи сарадници и саучесници у ратним злочинима и злочинима против човечности“.
После повратка Шешеља у земљу следеће што би Вучић најмање желео је да Трибунал изда директиву да се он врати назад, јер би морао да поступи по наређењу. То би било врло тешко, јер највећи део присталица Српске напредне странке чине некадашњи радикали. Велики број њих мисли позитивно о Шешељу као личности. Стара љубав заборава нема, како се каже. Они би интимно били сломљени таквом одлуком, Вучићу можда не би ослабио рејтинг, али би у делу присталица изгубио углед као национални вођ.
Да ли би Шешељ, и поред успешне медијске блокаде, могао поново да унесеу јавни дискурс ону дозу примитивизма који нас је понижавао деведесетих?
Несрећа је што је својом врло осебујном природом једном већ затровао политичку културу у Србији. Парламент је без њега изгледао потпуно другачије него кад се он појавио. Од тада имате разобручавање примитивизма – неки посланици који су се до тада стидели да покажу свој примитивизам почели су сасвим отворено да га приказују, јер су видели да то неким грађанима може да буде чак и интересантно.
С те стране, он је можда најнегативнија појава на политичкој сцени у Србији, али треба рећи да су његови главни секунданти били данашњи председник Србије Томислав Николић и тадашњи генерални секретар СРС Александар Вучић. Касније, нарочито после 2008. они су почели своју уобичајену реторику да подводе под стандарде цивилизованог понашања, без ужасних увреда, псовки, клетви. Али не сме се заборавити шта су преко 10 година радили…
Марљиво.
Марљиво, то им је омиљена реч – радили су исто што и њихов учитељ Војислав Шешељ. Одлична је ствар што то више не раде. Да ли ће Шешељ поново имати утицаја у тровању политичке културе, зависи од тога да ли ће ући у Парламент на следећим изборима, и колико ће простора имати у медијима. У овом тренутку, ово друго је јасно да неће имати. Претпостављам да ће ући у Скупштину, али и преноси могу да се сузбијају.
Мислите ли да би неко гледао такву Скупштину? Некада смо је сви гледали.
Биће врло гледано. То је класичан ријалити у ком имате једног човека који се не стиди ничега, који може рећи шта пожелите, и то је за гомилу нашег света врло интересантно. Шешељ није обичан примитивац, то је и врло интелигентан човек.
Опасна комбинација.
Јесте. Видите човека који је интелектуално супериоран, а није му проблем да икога увреди. Недавно је у једном интервјуу без икаквих проблема једног министра назвао комплетним идиотом, а једну политичарку ћурком. Притом је захтевао од новинара да се то не брише. Ако знате да тај министар потпуно заслужено није омиљен, Шешељ тиме добија поене. Заправо, један добар део грађана мисли то исто, и приватно га тако и зове.
На славама и рођенданима.
Да. А ви видите човека који то јавно каже.
Он је звезда.
То је то, одмах вам се допадне. То су опасне ствари у којима се удружују супериорна интелигенција и апсолутна бестидност.
Да ли би Шешељева реторика, па и према суседима, могла поново до краја да радикализује односе? Шешељ је чак позвао на ново, свакако насилно прекрајање балканских граница изјавом: „Најбоља опција би била да се цела Босна прикључи Србији.“
Овде постоје страшно велике и националне, али и појединачне социјалне фрустрације великог броја људи. Они се неправично називају „губитницима транзиције“ јер испада да је у питању коцкарска игра, и да све зависи од личне способности појединца, а у ствари се ради о структурним условљеностима, о нехуманој логици која важи у капитализму – ако нисте довољно добри, баш нас брига, пропадните.
Људи који тако грцају могу поново да се окрену национализму?
Сигурно, посебно ако то није пуки национализам, већ комбинација социјалне и националне демагогије, а ту је Војислав Шешељ шампион. И Вучић сам примењује некакав банализован национализам. У земљама које имају толико много национално фрустрираних и социјално понижених врло је тешко каналисати национализам. Зато демагози какав је Шешељ могу да привлаче свет који једини извор достојанства има у националном идентитету.
И само тако могу да се идентификују.
Само тако. Он не може да донесе хлеб у кућу, па га жена гледа испод ока. У овој релативно патријархалној средини мушкарац је тај…
Који ће донети јелена.
Јесте. Он је ту да брине о породици. У тим условима, да не би, изгубивши људско достојанство, потпуно полудео, човек се враћа националном идентитету. Он у измаштаном националном хабитусу тражи извор личног достојанства јер га у реалном животу нема.
Ако би добио простор на телевизији, да ли би Шешељ наставио са гомилом парола?
Умео је Шешељ ванредно добро да наступа на телевизијама. Током првих председничких избора, нико и није знао за њега осим београдских интелектуалаца који су га бранили осамдесетих.
Као дисидента.
Да. Непосредно пред изборе он је био затворен у Падинску скелу. После га пуштају, и он долази на телевизију. Тачно је да је имао кокарду на реверу, али је говорио потпуно хладно, изузетно разумно. Знам неке Хрвате који су после тога гласали за њега, јер су сматрали да је човек ни крив ни дужан отеран у затвор, и да се ради о једном савршено паметном и образованом човеку. Он је тада био солидно рангиран с обзиром да и није учествовао у кампањи.
И за крај: има ли шансе да нам дође 2015, 2016, 2017, 2018… Молим вас да фингирате одговор јер има много нас који смо забринути.
Оне ће доћи, питање је колико ће бити нас који ће их дочекати. Следећа година биће једна од најтежих коју смо доживели, за неке упоредива и са 1993. Иако чујемо да ће 2016. бити година опоравка, мислим да је грађани неће тако опажати. За 2017, економски стручњаци кажу да се може очекивати раст од два одсто, али то се неће остетити у новчаницима. Кад Вучић с одушевљењем антиципира 2017. као годину препорода, биће то мали помак у статистичком смислу, али грађани ће бити толико измождени, неки и изгаледнели, да им то потпуно ништа неће значити.
Време је да се вратим својој летаргији. Хвала вам на разговору.
