Прочитај ми чланакНемогућа мисија српског патриотизма у двадесет првом веку је да сведочи српско становиште и српски интерес између Сцили и Харибди глобализма који је диркетно против и служби безбедности које манипулишу њиме.
Од почетка ’90-их на овамо, српски патриотизам је био искључиво средство у рукама власти или опозиције којим се манипулисало националним емоцијама и фрустрацијама. Почевши од Милошевића који је иако убеђени комуниста, први на Газиместану почео са „употребом“ српског патриотизма у дневнополитичке сврхе па до данашњих Јеремићевских исто тако косовски порука из патријаршије. Сви се некако поигравају са националним осећањима и ките националним симболима.
Толико злоупотребљени српски патриотизам током протеклих деценија на крају је изгубио значај у политици какав је имао. Данас смо дошли до тога да се и Чеда Јовановић може позивати на патриотизам када промовише независно Косово и још приде да га Србија призна и да то буде патриотски чин. Све је «патриотизам» и ништа није. Ништа бољи од Чединог патриотизма, (за кога се иначе прича да је био у добровољцима на почетку деведесетих Шешељевим добровољцима), није ни патриотизам Вучићевог војводе Шешеља, коме се сав патриотизам и уједно политичко деловање састоји у блаћењу Томе Николића и на амнестирање Вучића. Када напада Вучића то је само овлаш или пак потпуно бенигно. Такав опозициони патриота је за пожелети у свакој власти.
Осим тога он ће и као деведесетих за рачун власти растурати опозицију – врло ефикасно и брутално. Рекло би се наизглед да је онда после свих распаднутих патриота једини који преостаје на српској политичкој сцени, искрени патриота Бошко Обрадовић. Он је млад, перспективан, носи нова скупа одела, реформисао је своју оштру националистичку реторику у политички коректну, заступа анти ГМО причу, престао је да вија гејеве по улицама Београда, једном речју патриота по мери нове америчке Србије, узгред и Љотићевац што му Шешељ никада неће заборавити.
Нарочито кад су у кампањи у којој Шешељ глуми опозицију а ни Бошко није много бољи. На оптужбе лидера Двери Бошка Обрадовића да је Шешељ сарађује са лидером СНС Александром Вучићем, Шешељ је одговорио:«То је најобичнији идиот. Љотићевац». Шешељ упорно остаје при ставу да су „радикали опозиција за себе“, и да „немају ништа заједничко са прозападним опозиционим партијама“ у које убраја и Двери.
Истина је да је почетке деловања Двери обележила парола «Дража, Љотић, Недић» којом су Дверјани покушали с једне стране и да рехабилитују Љотића али и да надиђу те старе поделе на десници. Није баш најјасније да ли су Дверјани у почетку били Љотићевци, мада их бије тај глас. Њихово устројство и политички стил личи на љотићевски. Могуће је да су у младости неки од њих заиста били љотићевци, но сада су више прагматични и склони популизму, попут већине српских политичара. Српској јавности Дверјани нису постали познати по свом љотићевству или некој идеолошкој одредници, колико по антигеј протестима, на којима су профитирали скоро целу једну деценију.
Сада од како су постали политичка странка ни гејеви им не сметају. Шешељева предизборна председничка кампања, како тврди овај Вучићев војвода усмерена је пре свега да обрачун са два, како сам каже „најјача опозициона лидера, Јеремића и Јанковића“.
Када њих војвода раскринка, онда ће се обрачунати у другом кругу са Вучићем, мада и сам Шешељ не верује да ће до другог круга уопште доћи. Тек патриота, по америчким аршинима, Обрадовић нема никакву представу како мисли да победи у председничкој трци, иако му је кампања добро одрађена, пре свега интернет кампања коју му воде људи које су обучили „наши“ из Америке, која је јелте мање скупа, али се обраћа управо његовој циљној групи, фејсбук патриота, који ће лајковима и шеровима да одбране Косово, победе ЕУ, гобалисте и Американце, пардон нема више потребе да се Бошко бори против Американца, та они су му помогли да уђе у скупштину. Или је то још један спин у који смо поверовали ми наивни Срби – да се овде Американци мешају у све као у реклами за маргарин.
У сваком случају ни Обрадовић није остао дужан Шешељу, па га је назвао слугом Вучића. Двери и Обрадовић прозивају Шешеља да је узео паре од Вучића јер никако другачије не могу да разумеју политику Радикала којима су сви други мета пре него СНС и Вучић. Двери тврде да је Вучићев војвода «Уновчио своју послушност човеку који га је издао, и то за 50 хиљада евра месечно.» О осталима назови српским патриотама није вредно ни говорити. На крају ко нам је остао онда на патриотској сцени – ако избацимо удбине жбире, сараднике хрватске службе, полутане и гејеве.
Поред свих вајних патриота изгледа бизарно и мучно остаје нам једино чудак Мирољуб Петровић као искрени патриота се не устручава да каже дословно оно што мисли, који није политички коректан, који се фура нови стајлинг, који није Вучићев војвода, и који има каква таква макар и бизарна решења («душанов законик») љуту рану за српску муку.
