Предизборна грозница тек креће, а тешка пљувачка артиљерија туче из свих оруђа. Србија као и увек, у блату и оном стварном, направљеном вишедневним кишама, али и оном политичком, створеном у мору лажи, празних обећања, неморала и атмосфере општег страха од неизвесне будућности, по трећи пут за четири године излази на биралишта да одобри вољу његовог величанства, недодирљивог и непогрешивог, оног који не спава и ради за наше добро.

Да ли је то наш велики премудри и пожртвовани спаситељ, велики демократа, човек који увек жели да пита свој народ шта мисли и шта хоће, да би му удовољио и био његов слуга или је овај изборни циклус поштапалица за бољи живот који ће доћи за годину, највише две и то по „први пут у историји“, као и све друго?

Да би смо имали јасну слику шта наш спаситељ тачно жели морамо да се вратимо мало у блиску прошлост и подсетимо се оног чиме нас је купио 2012.и 2014. А шта је то што нам је звучало лепо и шарено, наречене 2012. и 2014.? Дубоке и корените реформе, несмиривање док се Косово и Метохија не врате под окриље Србије, бољи живот свих грађана, велике инвестиције наших нових пријатеља емираћана – у пољопривреду милијарда, у Београд на води 3 милијарде, нови епохални пројекат који ће заувек променити наше животе, чувени канал Дунав-Морава-Вардар-Егејско море који ће у Србију донети ни мање ни више него 100 милијарди евра! Наравно, ту је и оживљавање ФАП-а, мерцедесови аутобуси из Икарбуса, партнерство са Етихадом, Тенис који ће нас научити како се гаје свиње али и исправљање разних неправди-укидање грозне тв претплате, смањивање незапослености, плате и пензије које се можда не могу повећавати али се сигурно неће смањивати..

И шта је сад ту проблем?

Проблем су неки људи који мало прочачкају по свом памћењу али и по интернету па подсете на обећано и упореде са стварним. А шта смо од лепог и шареног добили? За почетак оно чиме се плаћа подршка моћних ментора са запада-Бриселски споразум, укидање државе и институција на КиМ, све „бољи“ односи, са Приштином па и Тираном, безусловна пожртвованост и преданост обећаном путу који нема алтернативу, захлађивање односа са Москвом, пузајуће приближавање НАТО-у… Ту је „Београд на води“, који ће Србију коштати, за сада, 300 милион евра за земљиште које ћемо поклонити приватној страној компанији да на њему гради станове које ће продавати, Фијат који довози 90% делова за аутомобиле које ми склапамо и лобирамо код Руса да га купе без царине, нови изум-тв такса која није претплата и која је, само вољом вође, 150 динара, акциза на струју – до сада се акциза плаћала на луксузну робу цигарете, алкохол, кафу, бензин…

АУТОР: Милан Лапчевић

Код нас је сада и струја постала луксуз, свакодневно повећање плата и пензија у дневнику, разнолики успеси у свим сферама „по први пут у историји“, бољи живот, светло у тунелу, за годину, највише две, али и потпуна контролу медија на којима вођа редовно свим пожели добро јутро, пријатан ручак, добро вече и лаку ноћ и у којим су они који подсећају „државни непријатељи“, противници реформи, нерадници, критичари, мрзитељи мудрог вође а самим тим и противници Србије и њеног незаустављивог напретка од кога је и њега срамота. Нешто као у Северној Кореји.

Али ни ту није крај. Није само њ.в. спаситељ љут на оне који подсете на све наше „успехе“ и обећања, има он војску и артиљерију саткану од верних поданика и следбеника, али и од оних који се не слажу са њим и врло радо би га заменили на месту капетана брода који незаустављиво јури у истом правцу, правцу леденог брега званог ЕУ и НАТО.

Данас у Србији за пропагандну машинерију владајуће касте више није проблем Тадић, нису проблем ни Чеда ни Чанак, осведочени противници свега што је српско, људи са сумњивом прошлошћу и добрим односима са подземљем, није ни Пајтић, нису више то ни Образ и 1389., није ни Мишковић, ни Кандићка, Бисерко, није ни Тачи, није то ни фашистички покрет 64.жупаније, шиптарски сепаратисти на југу, али је проблем једна, по њима, мала странка и коалиција и њен предводник, једна жена, ћерка великог Јове – Санда Рашковић Ивић.

Данас је она једина која квари идилу, једина коју немилице туку и Вучићеви кербери и они који се исказују за патриоте. Данас је она мета и Шешељу, коме не смета издаја његових кумчића и пoлитичких синова, нити растурање државе од истих, подаништво према омрзнутом западу и увлачење у НАТО, мета је и керберима Вулину, неком Ђуки, мета је и крпама за једнократну употребу одбеглим из ДСС и Двери за пар мрвица власти.

Шта је заједничко за све напред поменуте?

Очигледно је да је исти задати циљ и да је исти налогодавац и креатор овог Орвеловског лудила званог ријалити Србија. Креаторима овог менталног силеџијства и испирања мозга са запада није важно ко ће од наречених тзв. „љутих“ противника режима колико гласова добити, ко ће са ким у коалицију, да ли ће нападати Вучића, Дачића или неког из пожељне опозиције, битно је да је курс исти, битно је да се нико од њих не противи путу у светлу будућност, ЕУ и НАТО, битно је да никоме не смета и да нико не помиње де факто независност Косова, да никоме не смета Бриселски споразум, укидање институција и укидање Србије на северу КиМ (тамо где је једино озбиљно и постојала), битно је да им не смета ни позив Србима да изађу на шиптарске изборе нити гласање тих истих проданих душа за познатог бизнисмена, власника трговинских ланаца људским органима, нити постепено и лагано давање прерогатива државности Војводини, дивљање екстремиста у Рашкој области и на југу Србије нити прављењу од Србије азила за мигранте и непожељне у Европи, битно је да ћуте о потпуном економском, привредном, културном и идентитетском подјармљивању државе у којој живе, јер то газда тражи и уме лепо и да награди. И на изборима и после кроз коју мрвицу власти, путовања и привилегије. Додуше, на наш рачун али кога је брига за то.

За њих је она монструм, највећи државни непријатељ број 1, а у ствари жена која представља политику која огољава голог цара, која квари рачуницу, која је жилава и тврдоглава и која неће да свира како диригент са Запада жели. У томе лежи сва фрустрација режима и контролисане тзв. опозиције и због тога је овај, у досадашњој политичкој пракси, невиђени излив отворене мржње и беса свих напред наведених, преко добро контролисаних, прозападних медија.

Верујем да нема човека у Србији који није фасциниран храброшћу, одлучношћу, пожртвованошћу, а посебно витештвом мушкарчина Шешеља и учесника Вучи(ће)вићеве „Тешке речи“ Чанка и Паровића који су се усудили да, упркос далеко бројчано и физички надмоћнијој Санди, сами ударе на њу.

Браво, свака част, витешки нема шта! Још витешкије од храброг напада на жену је и начин, чопоративно у емисије где није присутна и где не може да одговори. Храбро, мушки!

На крају човек може са правом да се запита – зашто?

Одговор је врло једноставан. Сви сатрапи, директни и индиректни, свесни и полусвесни западњачки поданици морају да имају само један виши циљ у глави – наредни мандат и године пред нама треба да буду године расплета и раскршћавања са Српском (намерно велико С) прошлошћу кроз измену Устава, дефинитивног брисања КиМ из преамбуле и стварања услова да од Србије настане још која земља а то треба да прође мирно и атмосфери општег сагласја коју би умногоме кварила нека Санда, неки Бошко и њихова коалиција. Зато је мудри налогодавац проценио да је боље окупити све и рушити антинато коалицију сада пре избора него после у парламенту.

Лепо неко рече, нису ово избори, ово је тест интелигенције.

Извор: НСПМ

Ознаке: ДСС, Милан Лапчевић, НАТО, предизборна кампања, Санда РАШКОВИЋ ИВИЋ