Прочитај ми чланакДвомесечни студентски протести против коруптивно-клијентелистичког режима и бизарно-патетичног начина владавине Александра Вучића ових дана достижу кулминацију на новосадским улицама. Међутим, драма се завршава расплетом у коме се разрешавају и смирују све противречности. Е, сад је то главна ствар. Идемо ка резолуцији – али каквој? На први поглед би с правом рекли – Вучићев пад, али заплет не би био заплет да није увек било „али“.
Романтични ентузијазам и емоције нације достигли су врхунац, али је Александар Вучић и даље у седлу, иако би се према сликама које стижу из Србије могло закључити да је већ пао, али му то још нико није рекао. Ипак, то је и даље утисак, под утицајем еуфорије која је захватила Србију, али и добар део региона, због младалачког бунта. Александар Вучић, иако је јасно да је, језиком култног филма „Маратонци”, „мало нервозан”, не показује знаке да попушта, пише Јутарњи лист.
Најгоре му је што је страх грађана нестао. Вучић се на све начине труди да се одржи, а медији под његовом контролом га и даље подржавају и тиме чувају сопствену позицију, али би можда тај период једног дана могао да се назове по албуму Идола „Одбрана и последњи дани“, поготово што је један од водећих Вучићевих примитивних промотера пропаганде Небојша Крстић – Крле. Ово је побуна, па и револуција, против Вучићевог начина владања, али једно од кључних питања је да ли могу све то да изнесу на својим плећима, без обзира на подршку народа, али без политичара које не желе око себе, јер страх да би могли или све. И даље неће моћи да га покваре или преокрену.
Студенти изазивају широке симпатије, а светска звезда Мадона их је подржала. Иако „беже од политике“, њихова побуна је политичка, од ње не могу да побегну. Политика се намеће сама од себе. Питање је колико дуго може да се одржи овакав протестни замах, а да он не спласне или не изађе из садашњих оквира. Можемо претпоставити три драстична сценарија који нужно прате такву ескалацију. Наиме, ако овај протест, који је, како рекосмо, достигао врхунац, не постигне оно због чега је покренут – може да изгуби замах и неминовно почне да опада, што је једна од тактика Александра Вучића, који сматра да претерано дуги протести би то могли да издрже, као што му се већ двапут у каријери догодило са сличним акцијама. Дакле, Вучић иде на исцрпљивање.
Друга могућност је да, када осети да је наступио умор, уради оно што су Кинези радили на Тјенанмену 1989. године, када су послали тенкове на студенте демонстранте који су тамо били око 50 дана (српски протести су отприлике у то време ), јер овако нешто не може да траје предуго а да се не реши. Међутим, тешко је очекивати да ће Вучић прибећи овако драстичном решењу, јер би то могло да му се обори. И сада долазимо до трећег решења, а то је да ако студентски протест не да резултат – завршава се, што бисмо рекли – јуришом.
Ово сигурно не може дуго трајати. Како нам је рекао српски политиколог Срећко Ђукић – фебруар је пресудан. Ствар мора да се реши у наредних неколико недеља. Вучић чека и за њега су тренутно одлучујући дани. Брод полако тоне. На српским друштвеним мрежама и на улици већ се прича да су неки од његових најближих сарадника већ спаковали кофере и новац пребацили на сигурно. Најчешће се помињу Трст и тај део Италије, али и Мађарска, па чак и Русија. У сваком случају, улазимо у саму завршницу „судијске надокнаде” када ће се ствари одлучивати.
Студентима је, као и добром делу Срба, пукао филм, желе промену режима који држи све полуге државе и друштва у својим рукама. Вучићева политика није само „недостатак демократије, самовоље и изругивање владавини права, кршење људских права и раширена корупција“, постоји и много више на шта за сада нема одговора – ЕУ, регион, Косово , „српски свет“, Русија и још много тога што смо већ више пута помињали. Али за сада се чини да је први и најважнији корак Вучићев одлазак, па да уследи опуштање, а онда ћемо морати да засучемо рукаве.
Само ко и како? Али ни режиму се не даје тако лако. Вучић је, чини се, подбацио у још једној дефанзивној тактици којом је разбио студентски протест – да оптужи студенте у Новом Саду за уништавање Србије, тачније за све, уз помоћ СПЦ и патријарха Порфирија и његових “ српско-светски“ огранци из Босне и Херцеговине и Црне Горе. стоји политика „Војвођанске републике“ по узору на Републику Косово. Зато Вучић и његови политички, медијски и црквени следбеници све чешће говоре о Војводини као о „северној Србији“, као противтежи „јужној Србији“, односно Косову. Али изгледа да ни овај маневар није успео.
Али да се вратимо на „тезу“ о врхунцу побуне. Јесте, она је сада дошла до екстазе, али није постигла никакве резултате – одлазак Вучића или бар неке прелазне владе, обећање нових избора и слично. Ако студенти сада не успеју, биће то велики пораз за другачију Србију. Међутим, поставља се и питање, и поред симпатија и подршке која је евидентна за студенте – шта ће бити после Вучићевог одласка. Све српске институције, већина медија су потпуно токсични и заражени Вучићевом идеологијом, његовом националистичком политиком реваншизма и „српским светом“, а остаје нам да се надамо да ће и они који су изазвали студентски протест, као и део актуелне опозиције имати довољно снаге да преокрене ту политику.
Не смемо заборавити да на опозиционој политичкој сцени у Србији тренутно нема политичара у функцији Зорана Ђинђића, али неки од њих сигурно страхују да ће завршити као он ако почну да доносе неопходне алтернативне промене и решења. Тамо је велико интересовање. Студенти су преузели иницијативу и донели свежину, само је питање да ли ће и како бити употребљена.
